Moj video

Loading...

Странице

недеља, 03. јул 2011.

PUT KIJEVA

Kiša je padala te večeri, kao da je i nebo rešila da spreći moj odlazak u Ukrainu. Odluku da krenem na taj put, donela sam na prečac. Nisam planirala tog leta da putujem, ali eto ipak se reših da odem.
Moja prijateljica se spremala da putuje sa svojom ćerkom i sinom, pa sam otišla kod njih da se pozdravim i da im poželim sretan put. Njena ćerka Maja reće: „Bilo da lepo da i ti pođeš sa nam.“
„Pa nemam pasoš a nisam ni planirala da idem na put, pogotovo ne tako dalek kao što je vaš.“
„ Ako je samo pasoš u pitanju -reče njena majka a moja drugarica Tereza- to ćemo lako da rešimo. Otičićemo ujutru u sup napraviće ti pasoš. A za put, ako imaš nešto malo deviza da poneseš za đeparac. Mi idemo kod Ljudmile tako da nam ne treba novac za smeštaj.“
Skrenula sam pažnju da nemam voznu kartu, one su u glas kazale:
„Ma nema veze, u Ukrajni inaće invalidi ne plaćaju prevoz.“
I tako sam se sldeće voćeri u 2330h našla na željeznićkoj stanici Beograd. Na peronu ispred vagona za Kijev po kiši, jer kondukter nije hteo da otvori vrata vagona, ćekao je da bude pet minuta pred polazak voza. Nisu ga interesovala dva invalida u kolicima koja su bespomoćno kisnuli. Nakon žvižduka otpravnika vozova otključao je vrata i pustio nas da uđemo. Tereza je imala samo dve putne karte, za sebe i ćerku, njen sin Ivan i ja bili smo bez karate, Ali je imala četiri rezervacije za spavača kola, one su važile za kupe na kraju vagona. To je značilo da njenog sina i mene treba nositi kroz uzan hodnik otprilike desetak metara ako ne i više.
Zamolila je konduktera da nam zameni rezervacije za neki bliži kupe, ali on nije hteo ni da čuje.
„Zar nije dosta što nemate karte, uostalom nisam čuo za taj zakon po kome invalidi u Ukraini ne plačaju prevoz. Treba da budete sretni što sam vas uopšte i pustio da uđete.“
Kada je voz krenuo došao je u naš kupe da proveri karte, nije verovao da ih svarno nemamo, pritom je po malo nesiguran u svoje poznavanje zakona rekao:
„Kada stignemo u Lavov obavezno kupite dve karte.“
Pristali smo na taj kompromis, pod uslovom da to budu dećije, one su upola jeftinije. Pristao je, i tako je otpoćelo moje veliko putovanje.
Negde posle ponoći stigli smo na mađarsku granicu. Kada su carininarnici došli u naš kupe površno su pregledali pasoše Tereze i njene dece, a moj su uzeli, i dobro ga pregledali onako novog, pa ni to im nije bilo dosta, već su uzeli neku veliku svesku tvrdih korica i poćeli da traže moje ime i prezime među sumljivim licima.Naime u to vreme hrvatske vojne formacije ZENGE bile su veoma poznate, a moj pasoš je bio izdat prethodnog dana.
03. 08. negde oko 15h naš voz se zaustavio u Lavovu. Tu obično stoji nekoliko sati zbog promene točkova, u Sovjetskom Savezu željeznićke šine su šire nego što su u Evropi ili kod nas. I tako dok su željeznićari radili taj posao, Tereza je otišla da kupi karte za mene i njenog sina.
Nas troje smo ostali u našem kupeu, pokušavajići da se malo osvežimo, prozori u vagonima S.S. ne mogu da se otvore, bilo je veoma vruće i zagušljivo. Iznenada na vratima kupea pojavila su se dva čoveka u radnim odelima noseći u ruci alat. Pogledali smo se zbunjeno a oni su se okrenuli i otišli. Posle nekoliko minuta vratili su se u pratnji konduktera. Objasnio nam je da treba da iziđemo kako bi oni, radnici odvili šrafove koji drže točkove, a oni se nalaze ispod sedišta na kome smo sedeli Ivan i ja.
Ta situacija bila je veoma zanimljiva.
„Ne možemo sami da iziđemo.“
Rekla sam, kondukter je to znao, imao je priliku da vidi kako se moj brat namučio, kada me je unosio u kupe, provlaćeći se kroz uzani hodnik. Sad nije imao kud, morao je da me iznese iz kupea jer je pretio zastoj voza a to nikako nije smelo da se dogodi. Maja je podigla Ivana i prenela ga u susedni kupe. Mene je preneo kondukter, po završetku posla radnici su se izvinuli što su nam smetali, a konduktera su pitali zašto nije kada smo ulazili u vagon odmah zameni rezervacije kako do ovog nemilog događaja ne bi došlo. On je samo pognuo glavu. Kasnije kada se Tereza vratila sa kartama, zatekla nas je kako se smejemo, rekli smo da smo eto malo šetali do susednog kupea, sve joj je bilo jasno. Kada je voz napokon krenuo put Kijeva došao je naš kondukter, da proveri karte i obećao da će u Kijevu otvoriti zadnja vrata koja su bliže, pa će biti lakše da mene i Ivana iznesu iz voza.A ono da invalidi u S.S. ne plačaju prevoz željeznicom nije siguran, pa nismo ni mi. Ali vredelo je pokušati. Naime glasine o pravima nisu isto što i stvarno poznavanje zakona.



SLIKA IZ KIJEVA

Stajao je ponosan, ali u njegovim krupnim crnim očima mogla sam videti tugu. Zamislila sam, kako juri širokom stepom, predvodeći krdo, dok se njegova crna griva viori na vetru, gledajući njegovu još uvek lepu glavu, iza koje se na nebu rascvetala duga.
Prekinuh svoje maštanje, kada mi se obrati njegov gazda. Mislio je da želim da jašem, pa je prišao. Nudeći pomoč da se popnem na konja. Ništa neće ni da naplati, sedeće iza mene i paziće da ne padnem sa konja.Ubeđuje me da ne treba da brinem.
Dok on objašnjava, ja odlučno odmahujem glavom. Neću da jašem, činilo mi se da bih time povredila tu divnu životinju.
Ukrainac je uporan, govori da nema razloga za brigu, možemo i da se slikamo, a on će slike poslati na moju adresu.
Penje se na konja, trudeći se da me ubedi. Jako želi da jašemo zajedno.Klekuo je ispred mene, moleći, njemu za ljubav, samo jedan krug oko vodoskoka koji je pravio lažnu kišu na trgu.
Odbijam, neću da mućim tog konja, koji tužno gleda kako se mi ubeđujemo. Zamršena griva prekriva njegov još uvek ponosan vrat, a rebra koja se naziru pod kožom govore da je više gladan nego sit. On koji je rođen slobodan, sada mora da sluša i trpi.Gazda će večeras u votki gasiti tugu zbog promašenog života, a on, gladan će čekati porciju zobi.
Bolno zanjišta i prope se mlateći nogama po vazduhu. Ukrainac ga je uzjahao, besno mu zarivši pete u mršave slabine. Uplašena životinja pojuri u galopu, oko vodoskoka. Hladna voda padala je po njima, i umesto da ohladi vrelu ukrainčevu krv, ona još više raspali strast, pretoćenu u bes, zbog mog odbijannja.
Ljut na mene, juri trugom. Propinje koja ispred uplašenih turista. A bolom izazvano njištanje zariva se poput mamuza u moju svest.
Ponizila sam čoveka, a onaj koga sam želela da zaštitim, trpeo je posedice. Osećala sam njegov bol, dok je topot kopita odjekivao trgom.
Sunce je zalazilo za krovove kijevskih kuča, praveći dugu nad trgom. Nastalu tišinu prekinulo je zvono tramvaja.
Upitala sam se, da li je sve to bio san, ali nije.
Na pločniku trga, ostao je konjski pokrivač. Blagi večernji povetarac mrsio je njegove rese, kao da ga poziva da pođe sa njim.
Okrenula sam se, i polako otišla sa tog mesta, u mom sećanju ostala je slika.
Tužna slika iz Kijeva.

TO SAM JA
Odesaje bila jedna od usputnih stanica našeg putovaja po Ukrajini. Grad čuven po starosti i veličini, za mene, od tog dana, veoma značajan zbog „ priznanja“ koje sam u njemu dobila, tačnije u luci grada Odese.
Umorna od puta, gradske buke i neprekidnog komešanja u protekla dva dana, odlučila sam
da se tu, u luci, malo prošetam, da budem sama u svom svetu. Izašla sam iz „lučke zgrade“morske stanice, u mom naivnom prevodu, izgrađene u obliku prevrnutog brodskog korita naazila se u sredini dugačkog doka,za koji su sa leve i desne strane bili privezani brodovi.Vođena željom da budem sama, krenula sam desnom sranom koja je izgledala mirnije. Polako, bez žurbe, osvajala sam metar po metar najveće crnomorske luke. Tek po neki prolaznikprekinuo bi, za trnutak, moje samotno osvajanje doka.
Umorna, ali i zadovoljna, odmarala sam se gledajući blago zatalasanu vodu.Ta prozračna voda, ume da bude uzburkana i hirovita, zato se i naziva Crno more.Nekada davno, hrabri Argonauti plovili su njime u potrazi za „zlatnim runom“. A ja? Kakva je mene avantura očekivala?
Obnovljene snage, okrenula sam se spremna za povratak. U tom trenu ugledah dva tamna oka velikog Belog psa. Setih se kuće, čika Ilijinog Đonija, kao da je bio preslikan, sličnost je bila neverovatna.Ne želeći da ga uplašim, mirno sam prošla kraj njega. Bilo je kasno popodne a u vazduhu se osećla vlaga koja je nagoveštavala veće. Oko mene je sad već više sveta, luka je bila omiljeno šetalište stanovnika Odese.
Bila sam blizu ulaza u morsku stanicu, kada sam ugledala ženu koja je uplašeno mahala rukama. Nešto je govorila, očigledno meni. Pokušavala je da mi na nešto skrene pažnju.Radoznalo okrenem glavu i shvatim.Pratio me je veliki Beli pas, privučen mirisima koje sam “pokupila“ u toku puta; u vozu, taksiju, na ulici; mojim izgledom-čudnim kretanjem,odnosno invalidskim kolicima u kojima sam sedela. „Pa da, sve je tu: glava, ruke, noge, ali tu je i neki metal, točkovi koje pokreću ruke, nekim dotad mu neviđenim pokretima. Za svaki slučaj on će da laje; što je sigurno, sigurno je“.
Ja, između njega i žene koja pokušava da ga otera, bilo je očigledno da ga poznaje.Nisam mogla da verujem da na mene laje pas. Gledam ga, ne izgleda ljut, pre bi se reklo da je uplašen i radoznao. Ipak, ne bih volela da laje, ne na mene.Skrivajući strah pomislih: “Bolje je da uđem u morsku stanicu.“
Ali to je tek bila želja. Kao u filmu strave i užasa – same u gomili. Niko, osim mene i žene iz trafike... Trebalo je da pređem još nekoliko metara ne bi li za sobom zatvorila vrata spasa, ali ono što ugledah izazva u meni krik! Ne, nije moguće... Sa moje leve strane – on Beli pas, a sa desne – čopor lutalica; mali, veliki, spremno čekaju „zapovest“ vođe. Polako, bez naglih pkreta, ubeđujem sebe: „Ne izazivaj!“ Zaklinjem se: „Nikad više neću sama da osvajam crnomorske dokove.“
Napokon spas. Vrata morske stanice zatvaraju se za mnom, u neverici sam,Beli nemoćno stoji pred njima. Priznajem njegovu pobedu, a on kao da je razumeo, zadovoljno se okrenuo i ponosno predvodeći čopor otišao je.
Iste večeri na jednom usidrenom brodu „davala se“ pozorišna predstava. Sa strahom pristadoh da izađem i u pratnji svojih prijatelja stigoh do broda. Ljubazni Ukrainci propustili su me napred kako mi ništa ne bi zaklanjalo pogled. Predstava je bila sastavljena od kratkih kabaretskih skečeva. Nisam razumela svaku reč, ali sam ipak uspevala da shvatim smisao i da se opušteno smejem. Naravno ne za dugo. Blago komešanje u publici iza mene, odvratilo je, za trenutak, moju pažnju od predstave. Ne, ne opet – vrisnuh bez glasa – sa moje desne strane, tik uz kolica, seo je on, veliki Beli pas. Gleda zainteresovano predstavu.Kao neki strogi reditelj. Pomno prati događanja na sceni.U momentu, kao da bi da interveniše, da skrene pažnju na eventualne graške.
„ Blago njemu on uživa, a ja ne smem ni mali prst da pomerim, smem li i da dišem.“ Pomislih.
Ovog puta nisam bila sama, ali sam bila najusamljenija osoba na svetu.
Priznajem da se nikad do tad u životu nisam toliko uplašila.
Buran aplauz označio je kraj predstave i povratak“reditelja“ njegovom svetu. Okrenuo je glavu prema meni, a u njegovim očima videla sam iznenađenje, progovorih:
„To sam ja.“
Na zvuk mog glasa, njegov pogled postade radoznao. Sa užasom sam gledala kako približava svoju njušku mojoj ruci.Osetila sam njen hladan, ali ipak blag ispitujući dodir.Da ne poverujete... U njegovim očima ogledalo se veliko razočarenje.Veliki Beli pas tromo ustade i polako, nogu pred nogu, tupo gledajući preda se, nestade u gomili.
Ostala sam začuđeno gledajući za njm. Setih se; sigurno je pomislio:
„Bez veze – još jedno , obićno ljudsko biće.“
NA CRNOM MORU
Bila je nedelja augusta meseca te 1991.godine. Ne sećam se datuma, osvanulo je lepo sunćano jutro. More je bilo mirno, talasi jedva da su pokretali površinu mora. Posle doručka popeli smo se na palubu i tamo proveli ceo dan. Uživala sam, po prvi put na pučini, nigde obale, bilo je zaista lepo jutro koje je obećavalo lep i sunćan dan.
U velikom bazenu na palubi putnici su se kupali a deca su se brčkala u malom bazenu.Sedela sam u zaklonu od sunca i uživala u mirisu mora.
Bio mi je problem da idem u brodski restoran da ručam, pa su meni a ponekad i Ivanu obroke donosili u kabinu ili gore na palubu. Tako je bilo i tog dana, tako da sam mogla do mile volje da gledam pučinu pokušavajući da joj sagledam kraj
Nekako popodne, nisam pogledala na sat jer ga nisam ni ponela, osoblje broda otpoćelo je na izgled rutinsku vežbu spasavanja. Kažem na izgled, jer sam sutradan saznala da i nije bila u pitanju rutinska vežba. Nosili su pojaseve za spasavanje, spuštali i dizali čamce u more. Razglasom su se prolamale zapovesti, a sve to uz muziku koja je podsećala na pogrebni marš. Delovalo je pomalo sablasno. Otprilike kao da se posada sprema da napusti brod, bez putnika. Uveće u sali malog restorana gde smo uglavnom provodili većeri, nije bilo muzike. Delovalo nam je to čudno, ali nismo dobili nikakvo objašnjenje. Jednostavno nema zabave.
Veće pod zvezdama na pućini mora izgledalo je prelepo, tako da nam i nije bilo žao što restoran ne radi. Dugo smo ostali napolju pričali smo sa muzičarem koji je bio na brodu po dužnosti, i nije uživao u tom putovanju. Kako je on kazao bio bi sretniji da je kod kuće uz svoju porodicu.
Tešili smo ga da će ovako više da zaradi, našta je on tužno rekao da mu je na kopnu zarada bolja, ovda mu čak odbijaju za hranu i sobu, ustvari kabinu koju deli sa još jednim kolegom.
Sledećeg jutra smo trebali da stignemo u Batumi, najveću luku u Gruziji. Oduvek sam maštala da posetim tu zemlju o kojoj sam slušala pesmu, još u svom ranom detinjstvu, na talasima radio Beograda.
Dan ranije naš brod je bio usidren u luci na ostvu Krim, u gradiću Jalta. Izašli smo na obalu prošetali se malo u blizini luke, posetili pijacu i kupili suvenire od školjki. Dobila sam na poklon malenu figuricu koja je predstavljala kućence. Tog dana ništa nije nagoveštavalo događaje koji su usledili.
Dok je brod nesmetano sekao talase Crnog mora, Tereza je otišla kod kapetana broda da mu plati za naše putovanje, jer u Odesi u luci nisu hteli da naplate karte koje su nam dali. Reki su da mi to regulišemo sa kapetanom. A on je odbio da o tome razgovara, jer inaće koristimo kabine koje služe za reprezentaciju. I kako su slučajno bile slobodne ustupili su ih nama.
To je bilo veoma ljubazno od svih tih ljudi koji su nam omogućili krstarenje Crnim morem. Inače mornar koji je bio vođa palube imao je zaduženje da meni pomaže kad god je to bilo potrebno. Recimo kod izlaska na obalu organizovao bi spuštanje mojih kolica niz stepenica, a na povratku iz šetnje sačekao bi nas i pomogao da se vratimo na brod. Samo sam ja smela da koristim lift, naravno uz njegovu pratnju.
Na brodu mi je bilo veoma prijatno ni jednog momenta nisam osetila da nešto ne mogu jer sam invalid. I za sutrašnj izlazak u Batumi imao je zadatak ne samo oko spuštanja mojih kolica i mene na obalu već i da bude svo vreme našeg obilaska uz nas, kako bi mi pomogao. Naravno dogovorili smo se sa njim da mi pomogne da se smestim u autobus a posle da može otići sa svojom devojkom u šetnju, samo da nas saćeka kada se vratimo na brod. Bila je to naša mala tajna, a ujedno i izraz zahvalnosti za njegov trud mada je to radio po zadatku, ali sve jedno uvek je to radio sa osmehom i pažnjom.
I tako je prošao još jedan dan mog putovanja. Ne mnogo uzbudljiv, osim one vežbe spasavanja, ali prijatan. Otišla sam na spavanje nestrpljiva da što pre svane i da se konačno nađem u toj zemlji iz pesme. Gruzija, neverovatno ostvariće se moj san, bila je to misao posle koje sam zaspala.

 
GRUZIJA

https://drive.google.com/file/d/0B2X44uuHQMKtMV9lYmxZeGlDTUk/view?usp=sharing

MIRIS PROLEĆA


Rascvetaj pupoljke svoje Gruzijo,[1]
svaki dan u tebi, znači divan san,
tako lep, da traje, traje.


Budim se i pevam pesmu svoje mladosti. Gruzija, ima nešto u tom imenu, drevno, tajanstveno, rascvetano... sa palube broda posmatram grad. Batumi, najveća luka u Gruziji. Nalazi se u blizini gruzijsko-turske granice. A tu je i ušće zlatonosne reke Čorah u Crno more. U davna vremena gruzijci su na njegovo dno polagali ovčje runo i tako prikupljali zlatan prah-pesak i kamenčiće koje bi reka pokupila tokom svog puta ka moru. Tako je i nastala legenda o Zlatnom runu.
Ali da ostavim svoje znanje iz istorije, boravak u ovom gradu biće kratak, sa zalaskom sunca napuštamo Gruziju. Malo je vremena, a treba toliko toga videti. Ponuda je veoma opširna. Odlučila sam se za posetu gradskom parku, i Botaničkoj bašti.
Iskrcavamo se, ne stižem ni da shvatim da sam stupila na tlo zemlje o kojoj sam sanjala. Na parkingu nastaje problem. Kasnimo, svi su autbusi puni. Šta sad, prešli smo toliki put a da ne vidimo bar deo te zemlje. U luci je samo beton, nema nićeg rascvetanog. Zar pesma laže, a moj san? Organizator kao da čita moje misli. Pokazuje rukom na autobus, prazan samo za nas. Da li to vozilo uopšte može da se pokrene, pitamo ga. Izgleda kao da je pobeglo iz nekog starog francuskog filma. Šofer stoji i čeka, čudi se. Pa dobro, stavljam ruke oko vrata mornara koji me podiže iz kolica i spušta na drveno sedište, a po ulasku ostalih turista stavlja moja kolica u autobus. Unutrašnjost autobusa je izgledala sasvim dobro, ako se to može reči, za neudobne drvene klupe. Ali njegova spoljašnost!

Polazimo, napuštamo luku dok vodič govori na ruskom. Ne znam šta ću pre, da li pažljivo da slušam, ne bi li razumela nešto od te bujice reči, ili da gledam zanimljive fasade kuća koje su brzo promicale pred mojim očima. Pitala sam vodiča, zašto je sve tako pusto? Gde su ljudi, zašto je grad tako pust? Nevoljno je objasnijo da je u Sovjetskom Savezu na snazi vanredno stanje. Naime dan pre našeg dolaska, nestao je predsednik Gorbačov. Videvši našu zabrinutost brzo nas je umirio tvrdnjom da smo potpuno bezbedni; nepunih mesec dana kasnije Gruziju je potresao građanski rat.
Brzo prolazimo gradom, po prvi put vidim kako grada šetaju i pasu po travnjacima krave. Gruzijci su pravoslavne vere, ali blizina istoka donela je svoj uticaj na njihovu kulturu
Autobus je ubrzo stao ispred gradskog parka, u kome se nalaze najstariji temelji jednog pravoslavnog grada. Batumi je nastao pre nove ere. Obilazak iskopina trajaće dvadesetak minuta, saopštava nam vodič. Odlučila sam da je bolje da ne izlazim, posmatrala sam po malo tužna park, pokušavajući da bar nešto vidim. Ali bujno rastinje je bilo jedino što sam mogla videti.
 U jednom momentu blagi povetarac do mojih nozdrva donese prijatan po malo jak miris. Otkud sad to, trgoh se, tako daleko od kuće? Tada ugledah ispred autobusa, drvo PAULOWNIA čiji su cvetovi svetlo ljubićaste boje skupljeni u grozdove, širili taj opojni miris proleća koji me je podsetio na moje dvorište i porodicu, koja sigurno brine zbog mog odsustva slušajući vesti o političkim događajima u ovoj dalekoj zemlji.
Odakle sam, upita šofer, koji je ostao u autobusu. Ne razmišljajući odgovorih.
„Sa broda,- brzo se ispravljam- iz Jugoslavije.“
„A gde je to?“
 Čudi se on. Pokušao je da započne razgovor, ali kako je govorio mešavinom rusko-gruzijskim jezikom nisam mogla dobro da razumem.Pokušavao je nešto da mi objasni pucketajući prstima po grlu, pri tom je stalno ponavljao reč votka. Jasno mi je bilo da govori o njhovom nacionalnom piću, ali gest nisam razumela. Još kada mi je skrenuo pažnju na obline jedne prolaznice, potpuno sam se zbunila. Cela situacija je bila veoma neprijatna. Učinilo mi se da sam tu ispred parka čitavu večnost.
Poseta Botaničkoj bašti je bila sledeća etapa našeg obilaska ovog grada. Nalazila se na padinama planinskog masiva Kavkaza koji se uzdiže iz Crnog Mora, prolazimo ulicama koje odišu nekim mirom nigde nema užurbanosti, kao recimo u Kijevu ili Odesi.U jednom momentu vidim luku i naš brod. Pred ulazom u botnićku baštu,  odlučujem da neću ostati u autobusu sa šoferom. Još sam bila pod utiskom od malo pre, i želela sam da vidim tu jedinstvenu botaničku baštu. Moji prijatelji su se složili i ubrzo smo krenuli u šetnju.
Vodič nam je objasnio da se nalazimo na dvesta dvadeset metara nadmorske visine. Pa i nije neka visina pomislila sam tada. Na naše pitanje da li ima puno stepenica, odgovorio je:
“Nema, samo dvadesetak.“
To mi nije izgledalo tako strašno, u odnosu na ono od malo pre. Autobus  je trebao da nas sačeka u podnožju bašte. Put je bio strm, oko nas je bilo živopisno rastinje, donosili su ga mornari sa svojih putovanja i sadili kao uspomen na daleke zemlje gde su boravili. Bio je to pravi raj za oči.
Budim se i dan za danom prolazi
a vraćam se u Tbilisi.

Stpenice, broim 1,2,3,4,5......11, zatim 1,2,3,4,5,6....10. Nema više stepenica! Nastavljamo, put je strm, povremeno se vidi more i naš brod, koji sa ove visine izgleda majušno, kao dečija igračka. Uživam u pogledu i eteričnim mirisima koji se šire baštom. Odjednom pred nama staza po kojoj smo išli prelazi u stepenice, vodič se čudi. Svakodnevno prolazi ovuda vodeči turiste, ali stepenice nije zapazio. Izvinjava se, a na pitanje koliko ih još ima zbunjeno sleže ramenima. Sve mi je bilo jasno, nije kriv. Stepenice za njega ne predstavljaju prepreku-problem sa kojim mora da se suoči, pa o njima i ne rzmišlja. Nastavili smo, svesni da nas  čeka još dosta muka, ali kako reče naš vodič,ovo je po prvi put, od nastanka bašte da jedan invalid u kolicima prolazi ovom stazom. Idemo dalje, deset stepenica pa strmina, staza postaje sve lošija, tako reči na svakih desetak koraka su stepenice.Ova moja poseta mora uči u anale bašte, 220 metara nadmorske visine, to je više od 200 stepenica.
Na izlasku ošamučena od napora, ipak sam zadovoljna. Drvo Banane, bazen sa zlatnim ribicama, simpatična kućica uprave i sve to rastinje iz celog sveta na jednom mestu. Vredelo je truda. Autobus čeka tamo iza objašnjava vodič, pokazujući rukom, samo da pređemo preko šina pa onom stzom pored pruge. Poslušno idemo za njim. Odjednom on zastaje, pomislila sam da smo napokon stigli. Okrenuo se prema nama i zbunjeno sleže ramenima; nema više staze. Kao da ju je neko odsekao i spustio osamdesetak santimetara niže, i nema stepenica. Ne znam kako su spustili moja kolica i mene, nisam više imala snage ni da se zabrinem. U tom momentu sam mislila da ona neprijatnost u autobusu i nije bila tako strašna.
Radoznali šofer videvši kako su svi umorni, prišao je i podigao me iz kolica, tog trenutka postao je moj spasilac, i preneo na neudobno ali ipak sigurno sedište autobusa        

Tbilisi ti grade većne mladosti
najlepši kad sunce zrake kupa
budim se....

Kao poklon za hrabrost i istajnost, ma uvek smo mi takvi, naš vodić predlaže da prođemo kroz Batumi i posetimo u svetu poznati delfinarijum.                                                   
 Batumi tu sam, pomislih tad! Vozili smo se ulicama starog grada, povremeno bi zastali da povezemo nekog prolaznika. Šoferu su umesto karte davali po koju cigaretu, a on je bio veoma zadovoljan. Važno je objašnjavao, eto vozi turiste iz daleke Jugoslavije. Doduše ne zna na kojoj se strani sveta nalazi, sve jedno došli su tu da vide njegov grad i zemlju.Vreme brzo prolazi. Nisam izašla da vidim delfinarijum, umor me je savladao. Ostala sam u autobusu i dok sam ćekala moje prijatelje napisala sam razglednicu svojim kod kuće. Stigli smo u luku taman na vreme, umalo da brod otplovi bez nas. Sa palube sam poslednji put pogledom pozdravla Batumi, Gruziju zemlju proleća.
     U mislima sam ponavljala reči pesme koja je na neki naćin probudila moju želju da vidim tu zemlju, ali ne videh Tbilisi. Ko zna, možda jednog dana ipak dosanjam i taj san.
Kijev, spremni smo za povratak kući. Okupili smo se na oproštajnoj večeri pomešanih osećannja zbog skorog rastanka. Serjoža otvara bocu šampanjca i kaže:
“Drgi moji da popijemo za sretan put!“
 Dok to govori pucka prstima po grlu. U tom momentu se setih, Batumi, šoferov gest, i pitam:
„Šta to znaći?“ Čude se svi, kako da to ne  znam. Dok smo ispijali šampanjac Serjoža je ispričao legendu koju sam ja prvi put čula.

„Imao ruski car starog slugu koji nije više mogao da služi, car ga pozove i upita:
„Verni moj slugo, reci ti meni kako da ti se odužim za sve ove godine što si me verno i odano pazio. Želiš li dvorac, zlato ili možda nešto treče?“
 Sluga malo razmisli, pa reče:
„Dragi moj care, želeo bih carsku potvrdu da mogu popiti votke koliko god mogu, ali besplatno.“
 Car se iznenadi, ali napiše potvrdu i udari carski pečat, da je slugi poželevši mu sreću i zdravlje. Ode sluga zadovoljan, i u prvoj krčmi u koju uđe pokaza potvrdu, krčmar bi malo iznenađen ali carskoj potvrda se mora poštovati. Usluži slugu, ovaj se napije, i tako pijanog opljačkaju ga razbojnici, ukradu mu potvrdu. Ode on kod cara te mu se požali, a car napiše novu potvrdu i udari carski pečat. Opet se sluga napije, a razbojnici ponovo ukradu potvrdu. Ponovi se to nekoliko puta, i caru dojadi da piše, te on posavetova slugu da poželi nešto drugo. Ali kako je ovaj od svega najviše voleo da pije, reće caru:
„ Dragi moj premili care, udari ti meni pečat ovde.“
Pucne prstima po grlu. Posluša car, a sluga sav zadovoljan ode. Niko više nije mogao da mu   ukrade potvrdu, pa je tako pio koliko god je želeo.“

Taj gest. Šofer je spomenuo votku... Gruzija, Gruzija.    
                                                                                     
Rascvetaj poljke svoje Gruzijo.
svaki dan u tebi znaći divan san,
tako lep, da traje, traje...

Tbilisi** o grade većne mladosti,
najlepši kad sunce zrake kupa,
budim se, i dan za danom prolazi
a vrćam se, vraćam u Tbilisi.




[1] Stihov pesme Tbilisi koje sam često slušala u svojoj mladosti na talasima radio Beograda.
**  „ „VREME“ od 26.06. 1999. u tekstu RUSKI AVIONI, između ostalog piše.Tbilisi podržava NATO agresiju na Jugoslaviju.“

 POVRATAK U ODESU



Ponovo smo u Odesi, luka je ista kao što je bila kada smo odlazili. Putnici užurbano prolaze, osoblje sa brodova i lučki radnici razgovaraju svi su bućni nešto govore čude se i odmahuju glavama. Nekako su svi glasni i kao da se oslobađaju nekog revolta tim bućnim razgovorom. Pokušali smo da kupimo karte za voz kako bi smo se tog istog dana vratili u Kijev. Uprava luke je odlućila da nebi bilo u redu da otputujemo a da nevidimo i ne odemo u Operu.
Tako da smo ostali u predvorju zgrade kako ne bi vukli kolica na drugi sprat, gde nam je bila soba, a uveće silazili dole.
Kako smo u Odesu stigli nekako oko podneva, pred polazak u operu imala sam potrebu da odem u taolet. I tada je nastao problem. Naime žena koja je održavala taolete nije dozvolila da uđem. Rekla je da ne može jer ću ja pošto sam u kolicima i zato što sam invalid sigurno isprljati sve, A ona neće da čisti zamnom. Bila sam jako iznenađena takvim stavom, neshvatljivo je da naiđem na takvo nerazumevanje. Trajalo je to naše raspravljanje otprilike pola sata. Umešao se i njen šef rekavši da je ona u pravu. Pitala sam ih a šta ako ja nemogu da trpim više i obavim to što trebam tu na sred predvorja ispred svih ovih ljudi, i to samo zato što oni misle da ću ja da isprljam njihov taolet. Kada sam zapretila da će o ovom ćuti njihov direktor a ako treba i gradonačelnik Odese koji je lično naredio da nam se omogući poseta Opere. Pustili su me u taj njihov taolet koji su branili kao da je zlatan, a uopšte nije svojim izgledom zaslužio takvu odbranu.
Da sam kojim slućjem mogla da biram morali bi oni mene da nateraju da uđem unutra. Posle su se izvinjavali, ali onaj osećaj koji sam imala dok sam maltene molila da na jedan čoveku dostojan način obavim fiziološku potrebu, nisu mogli da izbrišu a ni da ublaže.
Ako prepreke nisu arhitektonske onda su mentalne.
Otišli smo i pogledali tu predstavu u Operi, ustvari to su bili kratki skečevi i nekoliko baletskih minijatura. Po prvi put sam uživo čula orgulje i videla nešto što je po meni bilo najlepše, bio je to ulaz u Operu prilagođen invalidskim kolicima.
Sledečeg dana otputovali smo iz Odese. Stanica je imala podignute perone i nije bio nikakav problem ući u vagon. Smestili smo se u naš kupe i ubrzo je ušao kondukter da pregleda karte. Čuvši naš govor upitao nas je da li smo u Odesu bili zbog lećenja, oduševio se kada sam kazala da smo tu bili samo kao turisti. Da smo se dan ranije vratili sa krstarenja Crnim morem.
Voz se ćesto zaustavljao na usputnim stanicama. Putnici su ulazili i izlazili, bila je velika gužva. U hodniku su stojala Ivanova i moja invalidska kolica, ometala su prolaz putnika koji su uglavnom nosili velike prtljage.
Došla je nadzornica voza i naredila kondukteru da ta kolica skloni negde ili da ih izbaci iz voza. Čuli smo kako joj je rekao da bude tiša i da nemože da dira kolica jer
su naša, a mi smo turisti iz Jugoslavije. Nije više ništa kazala samo je prošla pored našeg kupea i značjno nas pogledala.
Odjednom, čuo se prasak razbijenog stakla, jednom pa zatim opet. Voz je ubrzao a putnici su se uspanićli.
Stanovnici gradića pokraj kog smo prolazili kamenovali su voz koji je nosio oznake Kijeva.
Oćigledno je da su politićke razmirice uzele maha. Ta zahuktala mašina teško da je mogla da se zaustavi, kao što se i videlo sledećih godina.
Na svakoj stanici kada bi se voz zustavio, ulazili bi razni trgovci nudeći svoju robu. Neko je prodavao pecivo, neko voće, a jedan prodavac nudio je male slićice. Pogledala sa ih i za divno čudo među njma naiđem na minijaturnu reprodukciju Svetog Nikole. Odmah sam je kupila, Sveti Nikola je zaštitnik ribara i putnika, a inaće Sveti Nikola je krsna slava mog oca pa tako i moja. Ta malena ikonica prešla je veliki put samnom od Ukrajne do moje kuće, a danas visi na zidu moje sobe i budi sećanja na ovo prvo veliko putovannje u mom životu. Nadam se ne i poslednje.
GREJČNA KAŠA
Iz Odese u Kijev stigli smo jednog prohladnog avgustovskog jutra. Oblaci su sakrili nebo nad gradom, koji je izgledao sivo i negostoljubivo. Željeznićka stanica je bila po-put mravinjaka, slićno je bilo i na trgu, ispred stanične zgrade. Trotoar zakrčen prtljagom i ljudima, u odeći koju je uporno kvasila kiša.Bilo je to veoma hladno jutro.
Zvono sa obližnjeg crkvenog tornja, oglasilo se pet puta, čekali smo već ceo sat, koji je meni koja sam stisnutih zuba, kako bih sprećila njhovo cvokotanje, izgledao dugačak kao večnost. Zavidela sam putnicima, koje su ćekali rođaci ili prijatelji. Oni su ih rado-sno pozdravljali i odvozili sa trga.
Nas niko nije ćekao.
Taksisti koji su do skoro dremali u svojim vozilima, ćekajući da im počne radno vreme, odvozili su putnike sa trga. Nas nisu hteli.
I tako dok se gužva ispred stanice znatno smanjila, nas osmoro bespomoćno je stajalo na kiši koja je i dalje padala.
U jednom momentu, pomislili smo da je našim mukama došao kraj, ali, nije bilo tako.
Kombi koji je imao beogradske oznake, zaustavio se u našoj neposrednoj blizini. Ali naši sunarodnici nisu mogli da nam pomognu. U njihovom vozilu nije bilo dovoljno mesta, a mi nismo hteli da se razdvajamo.
Poželeli su nam sreću, i otišli.
Posle kraćeg čekanja, zaustavili smo taksi-kombi.Upitali smo šofera , da li hoće da nas poveze, a on je potvrdno odmahnuo glavom.
Odmahivanje glavom, levo desno, u Ukrajni znaći da, a klimanje glavom, gore dole, znći, ne.
Nismo ga pitali za cenu, mada je obićaj da se ona prvo ugovori.
Nekako smo ušli u kombi, koi je bio veoma mali.Šofer, mlad čovek, je za to vreme stajao sa strane. Kao da ga se to ni malo ne tiće. Ušao je u kombi, tek kada smo se mi sme-stili. Kada je čuo adresu, odmahnuo je glavom i pokrenuo taksi. Najzad odlazimo sa tr-ga.
Vozio nas je ulicama Kijeva, koje su bile bez one uobičajne gužve i topline. Prošli smo kraj pijace, gde Ljuda kupuje namirnice. Njena zatvorena kapija delovala je nekako odbojno.
Setih se, Heljde, tu sam je kupila. Naša ljubazna domačica je od nje skuvala za ručak, veoma ukusnu, Grejčnu kašu. Pomisao na to, prijatno i toplo jelo, otvorilo je kapiju moje gladi.
Rekla sam da bi mi jako prijala, Grejčna kaša. Čuvši moje reči, taksista se okrenu u mom pravcu i upitao Ljudmilu, šta sam to kazala. Čuvši njen prevod, lice mu dobi zadovoljan izraz.
Kada se ova petnaestak minuta, duga vožnja završila, ispred zgrade u kojoj je stanola Ljuda. Taksista do tada potpuno ne zainteresovan, za zbivanja u njegovoj najbližoj okolini, ljubazno pomogao da se iznese prtljag. A mene je podigao sa sedišta, i preneo u moja invalidska kolica.
Na pitanje , koliko treba da platimo vožnju, samo se osmehnuo, gledajući u mom pravcu, i kazao:
„ Nićevo.“
Iznenađeno smo se pogledali,dok je taj mladi čovek, sa zadovoljnim osmehom na licu,
otišao svojim malim taksi-kombijem.
Upitala sam Ljudu:
„ Zašto nije naplatio, svoju prvu jutarnju vožnju.“
„ Grejčna kaša. To je naše omiljeno jelo,- reće ona- ali ga se mnogi stide.Jeftino je, tako da je ćesto, osnovna hrana siromašnih, mada je veoma hranljiva.Heljda može da zameni meso u ljudskoj ishrani. Ovom mladiču, sigurno je bilo drago, da se tebi strancu dopada, naše nacionalno jelo.“
„To je kao i kod nas, pasulj i Proja. –Kazala sam.- Proja je nekada bila zamena za hleb a danas je specijalitet, kao i pasulj. Mnogi cenjeni restorani, imaju ih na svom meniju.“
U tom trenutku, sunce koje je bilo skriveno tamnim oblacima, uspelo je da se probije, nagoveštavajući lep i sunćan dan, u gradu prepunom kontrasta.
Kijev je grad u kome se osoba sa invaliditetom može voziti taksijem, pod raznim uslovima.
Nikako, ili ako plati duplu cenu, po nekad da plati cenu prepisane tarife, ili kao u ovom našem slučaju. Da ne plati ništa!
Po nekad, kada je kišno jutro, setim se Kijeva, avgusta 1991. godine.
Osmeha zamišljenog taksiste, i naravno.
Tople Grejčne kaše!
-Kraj-

Нема коментара:

Постави коментар