Šapuću, pognutih glava
povezanih maramom.
Šarama utkani, cvetovi
rascvetani njišu se.
Šakama grubim, žuljevitim,
povezale su ih, umorne.
Žamore, onako u glas
razbijajući melodiju.
Žalopojke prosipaju iz pogleda
oborenog, stidnog, uplašenog.
Želju su odavno zaboravile,
svoju, tuđu, prate i proprate.
Okupljaju se onako usput,
do prodavnice za hleb i mleko…
Odlaze tamo žurno, radoznale,
upijaju reči, svojima ih okite.
Otkrivaju uprkos obećanju,
na sledećem uglu ih sejući.
Reči, reči, prosipaju…
ne kao čašu vode za sreću.
Reči šire, dodaju i zaboravljaju,
stvaraju priču iz priče.
Reči, neprepoznatljive onima,
onima od kojih su potekle.
Нема коментара:
Постави коментар