Možda su prosule
svoje
čuvane u nedrima
u potaji
osmehom umivene
bistre
poglede kao nebo
plavo
da mami buđenje jutra
za nju
a ona za sebe ništa
ne uze
nego čuva da ima
davanju
vešta je tugu da odagna
iz dana
kada se tamni oblak
sam
samovanju prikloni
neverici
zasedu postavljaju
možda
verovanje u snazi
teče
rekom od izvora.
Нема коментара:
Постави коментар