PRIVID JEDNOG PODNEVA

Prostrano polje, neprestani hod, umor jednoličnog pogleda, bio je kao zapisan na licu putnika. Torba nehajno prebačena preko ramena, kapa beznačajnog izgleda, tek malo je štitila od sunca… kao da je rešilo da zauvek ostane u istoj tački…

Zamišljala je njegov lik, posmatrajući valjanje oblaka u daljini. Na tananoj liniji koja je razdvajala, ravnicu i nebo, na trenutak bi razaznala obrise. Niz čelo, veseli uvojak kao da je mamio da pruži ruku…

Senka se lagano pomerala kao da mu je pošla u susret… Uzdahnuo je sa olakšanjem i ubrzao korak.

Kapa se otkotrljala kada je zabacio glavu, ispijajući vodu iz starog, plavog, na bele tufne, emajliranog lončeta. Kovrdžava tamna kosa, nehajno je lepršala na vetru…

ULICA, REČI

Prosule su se niz kaldrmu

umesto topota, reči.

Grube, bez cilja ogolele,

ispijene, tuđe, nemile.

Ulicom utihnulom kao pred oluju…

Prolaze, posustaju nepoznate

a namerno prikrivene u osmehu Arlekina.

Lebde u otkucaju svojih odbrojavanja.

Nestaće u jarku kraj puta,

ožežene koprivom, sopstvenog peckanja.

Nema leba

Bolje da sam pekar
koji sa puno ljubavi
misleći na gladne
velike hlebove pravi

I da ga zorom ranom
podelim prvo pesnicima
jer najviše pesnika
medju sirotinjom ima

Koji se uglavnom trude
da pesmom druge obraduju
dok im kod kuće
deca skoro gladuju

Ovako zajedno sa njima
izgubljenu bitku bijem
mada odavno znam
da nema leba od poezije

SAN

Iskidani pramenovi belih oblaka klize po plavetnilu bežeći od sunca. Ulicom koja još spava prolazi pognute glave i umornog koraka.

Otključava vrata i ulazi u…

Prostorija bez prozora i vrata… unutra je… razmišlja:

„Kada sanjaš kuću, to si u stvari TI… a ovo je soba“?

Smireno i polako pretura po džepu tražeći izlaz iz… zvrzvrzvrzvrrrrrrrrr!

„Uh…“

Zvono sa mobilnog, zvuci sa ulice… komšiji opet neće da upali… psuje… Miris kafe polako se provlači… i prilazi nozdrvama mmm…

Ustaje i odlazi u kuhinju, opet… ispira džezvu od jučerašnje kafe… baci pogled usput kroz prozor na tmurno nebo, …opet će kiša!

Branka Zeng

Fenjeri duše moje

Ne mogu da ti pisem

drugaciju pesmu

sem jednu u kojoj dišem,

poletnu i srecnu..

A tako bi zaplakati htela

da odahne duša krhka,

u bolu neizbežnom,

bar u jecajima smela.

Osetim u trenu sna,

doći ćeš u noćnoj tmini.

Postaćeš moje drugo ja,

disaćemo skupa u tišini.

Prodje me bol iznenada,

na licu osmeh zablista.

Uvek se negde prikrada

tvoj lik u oku kao suza čista.

Zato pesmu ovu pevam,

na pola sreće, pola tuge.

O tebi noćas snevam,

trčim ispod duge.

Osmeh mi uvek mame

sećanja na oči tvoje,

Zvezde najdraže u tami,

fenjeri duše moje.

STARAC

Na klupi u parku, čovek… u starom kaputu… A zašto mora da bude u starom kaputu?

… recimo…

Na klupi u parku, starac umornog pogleda posmatra prolaznike. Povremeno klimne glavom nekom… i uzdahne duboko… seća se…

Bilo je to pre… ma nije ni važno. Sedi on već dugo, golubovi sakupljajući mrvice koje su ostale posle doručka… prilaze starcu sve bliže… Šepure se i guguću oko njega, a on… ne razmišlja više…

SUSRET

Kasno oktobarsko popodne, kiša je rominjala, kao da je i nebo tugovalo s njim. Vraćao se kući, opet je putovanje bilo uzaludno, nje nije bilo, imao je osećaj da će je ovog puta, sigurno videti, ali eto. Nikada se nisu dogovarali, jednostavno bi se sreli. Ona sa svojim kolegama, on sa svojim, na seminarima i ponekom simpozijumu. Uvek u nekom drugom gradu, ovog puta bilo je na Tari. Mislio je, prošetaće s njom, u pauzi, uživati u pogledu koji se pruža u nedogled, doduše ne zna voli li ona planine. Sve jedno, prijalo bi mu njeno prisustvo.

Prvi put su se sreli na jednom seminaru. Pre šest godina. Nije bila lepa. Da ju je kojim slućajem video na ulici, onako u prolazu, ne bi je ni primetio. Slućajno je čuo razgovor, koji je vodila sa kolegom. Prišao je i predstavio se. Praogovorili su par rečenica, i to je bilo sve. Ponovo su se sreli posle tri meseca. Prilikom trečeg susreta dao joj je svoj broj telefona. Silno se obradovao kada ga je pozvala. Tog dana žena ga je pitala da nije dobio povišicu, kupio je cveće pri povratku.

Jednom prilikom kasnila je na simpozijum. Kada je ušla u salu, glasno je uzviknuo njeno ime i pošao joj u susret, tada ju je poljubio. I sada oseća, taj dodir i mirisa njene kose.

Samo jednom je on, nju pozvao telefonom.Tri godine, nije je video.Uputio joj je pozdrave preko zajedničkog poznanika, i danas je rekao njenoj prijatelici, da se nadao da će je videti.

Ne može sebi da objesni, zašto je ne pozove, a i ona je jednom prilikom kazala, da je red da on ponekad okrene njen broj. Tada ju je i video poslednji put, bila je odlučna.

Sve jedno, čekače, misliće na nju, i ljutiće se na samog sebe.Kad zazvoni telefon uvek pomisli da je to ona.Ima li, sve ovo smisla?

Nada da će je sresti, jedini je razlog što prihvata sva ova putovanja, koja u njegovim godinama više i nisu tako privlaćna. Pozvaće ga, da zahvali na pozdravima. Možda? Čekaće. Da li i ona očekuje, njegov poziv? Ko bi to znao? A, da je ipak pozove? Ali, šta onda...

APATRID

Ja nemam svoj ar i hektar

Moj busen jos nije izniko

Pesmu da nasejem snagom

Da se primi nahrani se sokovima zemlje.

Kamen moj nije jos izrasto

Pesmu da pritisnem

Da se okoreni i vine u oblake

Ozeleni i procveta.

Snovi su moja domovina

Hodam po tankoj žici

Sa nožem u zubima da vadim oči i sečem jezik

Svakom kome se prohte da mi šapne nešto o istini

Ja sam senka rođen na asfaltu

Pod sajem neona u mirisu benzina

( Duh radnika,seljaka i inžinjera )

Urastao nokat na kažiprstu

Koji pokušava da isčačka pola mozga na levu nozdrvu.

Milan Milutinović

Leti, malena ptico

Leti,malena ptico,

kad ti je Bog krila dao,

i ja bih opet probo,

al sam već stoput pao.

Leti,nemirna tačko

i beskrajima prkosi

dok imaš krila

i želju koja ih nosi

Leti za sve beskrile

i sve prizemljene,

a kad izgubiš snagu,

crpi je iz mene.

A ja ću da se molim

za sve snove neispunjene,

i da te slučajni hitac,

sa puta ne skrene

Leti dok imaš veru

koja ti krila nosi,

Leti ,malena ptico,

pokaži beskraju ko si.

Milan Višnjić

... ?

SAN

Danom
Nestaje
Prestaje
Postaje
Java
Gori
Žari
Boli
U
Zenitu
Gubi
Misao
Traži
Želju
Da
Sanja
Noć
Zvezdu
Za
Odmor
I
Odlazi
U
Sumrak
Gubi
Pobedu
Svetlost
Opet
Do
Sutra
Je
Samo
Noć
Moja
Za
Snove

----------------------------------------------------------------------------------

U

Kišnim kapima crtam ti lik
Beležim slike dodirom
Umivam lice tvojim crtama
Urezanim sećanjima brišem
Setu kojom se pokrivam
Kao maskom krijem tugu
Osmehom i tražim sebe
U
Suncu koje se probija
Kao oko koje me vodi
Negde u slici naslikanoj
Želji dalekoj kao duga
Nedostižna i neopipljiva
Dodirom tek osećam
Da postojim kao deo
Tvog lika kojim beležim
U
Kapima kiše bezbroj
Slika rođenih da bi ti
Živeo kao sećanje
Života i trajanja.

PUTNICE

PUTNICE

Putuju mislima
u daljini
neka se jutra bude
kao da cvet latice
otvara i čeka rosu
život da rodi
u danu koji nastaje
otvara se i bledi
sena od koje
su pobegle zvezde
misleći da put jesu
daljine ali nisu
misli one koje
se skrivaju
i nestaju one
moje putnice
priča-lice
tužbalice
veselice
radosnice
tek tako
namernice
ne-skrivalice
moje
putuju mislima
mojim.

Branka Zeng

NA STOLU

NA STOLU

Pod plaštom lišća
sećanja skrivena od sunca
probuđena zrakom osećanja
umivena pogledom
zablistaju u trenu,
poigraju se mislima
stvore nadu i nestanu.
U oku ostave trag sete,
boru na čelu, tužan osmeh.
Na stolu sećanja postavljena
kao gorko-slata trpeza
pod plaštom lišća čekaju
zrakom osećanja da budu
probuđena.

RAM

RAM

sprečava bekstvo
usplamtalih slika
sa grube beline platna
koje upija osećanja
iskazana pokretom
nanesenih boja
krijući svoju golotinju
bestidno guta maštu
slikara i baca je
pred užasnuta lica
stavljajući gledaoce
u svoje okvire.

"NEKO"

NEKO
U
Mraku
Bez
Duše
Obuće
Odelo
Raširi
Ruke
Izgleda
Kao
Ptica
I
Leti
Do
Neba
Postane
Zvezda
Bljesne
Razgoliti
Svoje
Ja
I
Nestane
Ko
Je
To?

Nešto iz zavičaja

TAMIŠ

Moja je reka
Ponela šumu
sa svoje obale
Toranj Preobraženske crkve
Krov „Gornjeg“ mlina
Nosila ih je do mosta
Pored „Tri šerpe“
Nekako ih je provukla
Ispod zelenog luka
Pa ih je raširila
Kraj kupališta
Da sa terase
„Starog tamiša“
Slušaju tamburaše
Svi zajedno
A onda
Na razigranim talasima
Krenuše ka silosu
„Crvenom magacinu“
I dalje ka
Brodogradilištu
Vesele se pocupkuju
Bečarac se ori
Ljuljuškaju se na talasima
I sve tako
Do kula svetilja
A onda Dunav
Ozbiljan i strog
Ispi svoju čašu
I reće
Fajront!

POLJE

Pružio se pogled, na širokoj ravnici.
Miruje, odmara, opijen mirisom,
poleglih otkosa.
Nabujala snaga, pokrenula misli.
Prošlost je tu,
cika dečija poskakuje,
valja se po travi, ko leptirić il’ ptica
što prhnu,
pred kosom što žuri.
Pre kiše i vetra, hranu da skloni.
Pod dudom u polju prostrla se sofra,
poziv se poljem raširi,
ka koscu,
što znojem polje orosi.
Podne je.
Obedu je vreme,
i cika umine.
Bruje motori kombajna, brekće polje,
pod teretom, otima mašina rod,
nema veselog žamora,
samo traktor na putu,
ka silosu žuri.
Putujem,
pogled skriven tugom,
bacam
u prošlost, koja se skriva,
u dimu,
požnjevenih polja.

SPOMENAR

Topot kopita odjekuje,
misli galopom jurišaju,
varnice pršte od dodira,
potkovice sa asfaltom.
Pod nebom
u
ravnici ulice
polja okupirale
vinograde
i
salaše
trg
umesto voćnjaka
behar
tek sećanja
na
bašte
kao reka protiču
u
galopu
kraj mene
prođe
jedan život
iskru tek videla sam
pod kopitom na asfaltu
odjek drhtaja
probudi usnuli cvet
u
spomenaru
grada
na obali reke
sudbina galopira.
Poljem kojeg
više
nema!



VOJVODINA

Snovi koje sanjam
O poljima i ravnici
U vrbaku pokraj reke
Ptičjem poju u svitanju
Šumu lišća koji čujem
Kad se vratim u sećanju
U detinjstvo na sokaku
Zrele Dudinje zamirišu
A kapiđik kad zaškripi
Komšijina kera laje
Po kaldrmi taljige
Sa tovarom sena
Stari dorat vuče
Polako se kući vrača
Miris zemlje u proleće
Podojena znojem
Vrednih paora
Hlebom što trud plaća
I pesma što se čuje
Iz srca kopača
Pesma je polje
Ravnica beskrajna
Tek čoveka da nije
Na nju palo bi
Nebo
I zato pesmu moju
Snovi mi nose
Ravnicom juri
Vihor u kosi
Mirišu dunje
Na ormanu
Dok sanjam
Prolaze godine
Nižu se žetve
I otkosi
U pesme slažu
Moji stihovi.

VRATIĆU SE - Branka Zeng

VRATIĆU SE

Blistaju zvezde
u oku tvom
ogleda se moj lik
skrivenu mi suzu
što more je popi
aprilske kiše
znam vratiće
snagu semenu
kao ljubav
da traje
blista kao
zvezda
u oku tvom.
Nestaću iza
ogledala
u svetu čuda
iz bajke
gde dobrota
pobeđuje zlo.
Nestaću u moru
ali jednom
kada čuješ
pesmu slavuje
posle
aprilske kiše.
Vratiću se!
Nestaću u moru
ali jednom
…………….
posle
aprilske kiše.
Vratiću se!

Branka Zneg

100% moje

GLOSA

CVET

Latice se njišu od tvog daha.
Skrivena slutim tvoju blizinu.
Treptaj oka otkriva tugu.
Suza tek orosi, na dlanu cvet.

Nisi daleko zbori sa grane
Slavuja pesma budi dan
U bašti skriven je cvet
Latice se njišu od tvog daha.

Polako tiho pesmu šapućeš
U osvit zore miriše loza
Miluje jutro moje lice
Skrivena slutim tvoju blizinu.

Prolaze s tobom snovi u nizu
Ko niska biserna na mom grlu
U zori skrivam na dlanu cvet
Treptaj oka otkriva tugu.

Miluješ glasom jutro što budi
Slavuja pesmu voljenoj
Odnosiš dan na poklon...
Suza tek orosi, na dlanu cvet.

IZMEĐU DVA SVETA

AKO nisam, biću!
Sve što nisam
jutrom probuđena
postaću.

Putovaću,
kao magla,
napiću žednu zemlju,
pratiću je,
s njom večno kružiti.
Sunce će mene popiti.
Nestati?
Neću.
Sve što nisam, biću.
Jutrom probuđena,
u rosi.

PRIJATELJ

AGA BANATSKI

Gledam kako spava pod stolom, trza se... sanja. Bilo bi zanimljivo kada bi mogao da isprića neke svoje doživljaje. Sećam se, pre osam godina, pa da biće u junu. Jedno jutro izađem na avliju, kad tamo ima šta i da vidim. U mene glede umiljato krupne crne oči, male kere, otprilike dva meseca stare. Pomislila sam tad, neka je do večeri. Motalo se ono oko mene dok sam radila po avliji, i eto ga i danas-danj ovde. Ostade ono, ne samo u avliji nego i u kući, a boga mu njegovog i u mom srcu.
Običaj je u našoj kući je da se muške kere zovu Aga a ženske Lesi. Tako je i ovaj mališa crnih očiju dobio ime Aga. Kad je veterinar došo da mu da vakcinu protiv besnila, na potvrdi je napisao da je Aga bele boje.Kasnije sam Agi morala da objašnjavam da je on ustvari žut ali neki to žuto pišu belo. Moja kera, ne zato što je moja, najbolja je kera na svetu.On je čistokrvni Banatski Avlijaner, ili kako bi se to druk’še moglo kasti, Banatski Potkolar. Ma šta da vam kažem, sjajna rasa. Ima ova kera i rodoslov, doduše naš domaći-kućni. On je Aga II. Aga I je davno živeo sa nama, bio je lep i pametan, baš kao i ovaj pospanko. Učeni ljudi kažu da kere za jednu ljudsku godinu prožive sedam, a kako ljudima od nauke treba verovati Aga sad ima 56 godina. Stariji je od mene pa mu se obraćam s dužnim poštovanjem, na primer, go’sn Ago. Kad ga nešto pitam on odgovara mahanjem repa. Ono malo levo desno znći i da i ne, ali kada rep krene da se vrti brzo u krug e to je onda jedno veliko Da. Kada nešto nije po volji ovom vremešnom gosponu on skupi uši i neće da me gleda. Kao ljut je. Ovu keru, učila sam mnogo ćemu, a vala i ona mene. Tako kada sam ga učila da donese bačeno drvo, pa kad posluša nagradim ga komadićem hleba. Ova lola posle neće da trči po drvo, nego sedne ispred mene i ćeka nagradu. Umesto hlebom nagradila bih ga samo pohvalnim rečima i maženjem, a on bi mene liznuo po ruci, kao bila sam dobra.
Aga je pravi kućni ker, sem po nekad kad prorade njegovi hormoni, obićno tako s proleća. Odskita on, pa pri povratku sam otvori kapidžik, a ja kao dobar „gazda“ moram da idem i da ga zatvorim. Ove godine se baš trudi da da veliki doprinos danu svetog Valentina. Jedna moja poznanica reče da ga je videla, srela u Ružinoj ulici. Lepo je prišao i pozdravio se kao pravi drugar. Skakutao je oko nje, kao da je pita, kako je, a onda je veselo mašući repom otišao nekim svojim poslom.
Imao je Aga dragu tu u komšiluku, treča kuća od nas preko puta, e’ to je bila ljubav, puno malih žuto-belih sa krupnim crnim očima trčkaralo je sokakom. Ali ljubav ko ljubav, dođe i prođe. Nova februarska izgleda mori gos’n Agu, onako prava prolećna. meškolji se u snu sigurno sanja o joj.
U našem dvorištu živi i maca Seka. Ala je to uobraženo stvorenje, ta gospoja misli da je svi moraju slušati, Aga naroćito. Ovaj pas ne dali to mišljenje.Tako ona jednom smisli da kao Aga je mačor pa se ona mazi oko njega, ne bi li komšijske mačore napravila ljubomornim. Ala joj je dasa, jadni mačori gledaju sa tarabe, skočili bi, al’ ne smeju. Opasan je ovaj momak. Aga je mudar, zna on dobro ko kome pripada, pogleda mrko Seku, a mačorima namigne da siđu s’ tarabe, a on sedne sa strane kao da se to njega ništa ne tiće. Posle nam je avlija puna malih mačića. Seka ponekad ulovi miša, donese ga Agi, kao da je on mače, mada Aga zna kako miševe treba loviti i tamaniti. Tome ga je naučila Lesi II.
Vole on i da se igra, donese loptu pa me ćika da se jurimo, al’ kad pomislim kako bi bilo dobro da se kupa, Aga koji to jako „vole“ om’a pobegne pod otoman. Al’ što vole da jede, meso ali ne masno, voće, povrće a bome i slatkiše.
Kada kogod dođe kod nas u goste, prvo pita gde je gos’n Aga, ta to vam je najvažnija ličnost u našoj kući. Donose mu čak i poslastice, a on kao lepo vaspitan, recimo čokoladu neće sam da uzme. Strpljvo ćeka da je otpakujem, pa ondak i ja smem da uzmem komadić. To mi je nagrada što sam dobar „gazda“, isplati se biti poslušan. Uostalom kere i ne smeju da jedu slatkiše. Ali to ne moraju svi da znaju, zar ne. Gle kako se oblizuje, kao da sanja čokoladu.
Mogla bih još puno toga da prićam o ovoj keri, svakog dana on smisli nešto novo. Nasmeje me i kad sam najtužnija, dodir nnjegove male vlažne crne njuške nagrada je za sav moj trud oko njega.Tada kao da kaže: „Dobra si ti, volim takvog gazdu.“

EPILOG

Aga je uginuo od starosti u svojoj 14 godini, veran i privržen kao što je bio i prvog dana.Te godine druženja dobila sam na poklon od mog vernog žutog ili kako to veterinari pišu belog psa sa krupnim crnim očima, u kojima sam uvek mogla da vidim neizmernu ljubav i poverenje.


Branka Zeng

PUT

REKA
Iz oka potekla je
skrivenog u tami
pre jutra i sunca
izvora pre kraja
teče vremenom
rađa smiraj
dana.
Tok svoj neprekidan
obavija oko mog tela
svilene niti sećanja
čaura bube krije
krila leptira
cvet bacaju u senku.
Reka
potekla pre buđenja
oka u tami
širi svoje tokove
u krugu

ŽIVOTA!