Branka Zeng, osvrt na „Duše su bešumne, tihe“ – Ilija Šaula

Zaboraviti, ne nikako...

Rađa li se u čoveku, ili je čovek rođen s njom? Poezija, travka lekovita, odoleva nevoljama, opstaje i čeka trenutak da se rascveta, zablista i zadivi svojom snagom koju stihom širi, kao cvet svoj miris jutarnjim povetarcem. Ilija Šaula govori, peva, svoj život u stihu rečima oslikava. Vaja ih od zrnca koje klija u srcu, duši, u tišini sna koji sanja. Prizemljuje ih kao drvored koji put štiti, od vetra i nanosa nevoljnih. Ponosni čuvari dobrog, uspomena, želja, i ljubavi. Da, ljubav, osnova svih stvaranja, svih postojanja. Ljubav sina prema majci, ljubav prema ženi, ljubav prema rodnoj grudi, ljubav prema Čoveku.

„Duše su bešumne, tihe“, one putuju kroz vreme, ponekad zastanu i utonu u Ilijin san. Razvije se tad tihi razgovor, promaknu reči zapisane u nekom uglu. Sačekaju da se jutanjim svetlom nahrane i udobno smeste na belinu papira da bi trajale ( Ne budi me noćas)

Mislio sam da napišem pjesmu,

ali ta misao je postala više od pjesme,

radost postojanja koja se živi!

Tako kaže, piše Ilija Šaula. Tako piše i tako živi, a Zapis srca otvara svoja vrata putniku pružajući mu trenutke odmora. Ne pitam se odakle toliko snage u zapisanim rečima. Ta neiscrpna reka koja teče venama pesnika, duboko je prodrla svojim tokom a kako bi drugačije bilo, pesnik je upio snagu zemlje na kojoj je rastao i stasao (Noćas sam sanjao tvoju ljubav)

Ostavljala si me i na otkosu sijena

dok bi plastila mjesečinu,

a ja bih gledao zvijezde

u krošnji naše lipe kako se gnijezde

i snove moje i tvoje

uznose nedosanjane

u predjele neke daleke.

Eto odgovora, čuvala ga je nejakog i darivala svojim plodovima, majkinom rukom posejanim. Ponese se u život detinjstvo, skriveno, da bi imali u sebi, kad vreme odmakne i kad dete više nije dete, onaj topli roditeljski, majčinski zagrljaj. Oseti se taj miris u rečima pesme (Noćas sam sanjao tvoju ljubav), oseti se toplina zagrljaja, traje u sećanju. U svojim zapisima Ilija Šaula čuva tu ljubav. Čuva je kao neprocenjivo blago koje je dobio na dar, dar koji svoju pravu vrednost ima tek kada se podeli, pokloni onima koji mogu i znaju da prihvate pruženo.

Pesme Ilije Šaule treba čitati polako, pažljivo pratiti nit koja se odvija kako bi se otkrila tačka od koje je sve počelo. Može se zapaziti da su pesme pisane u jednom trenutku, ali isto tako da su se dugo spremale za svoj put prema čitaocu. Njihovo zrenje je pažljivo negovano i tek kada bi dostigle svoj vrhunac bistrine, (Čekaonica) puštane su da prekriju belinu papira...

Poezija je izvor

pred koji se

ne stavlja brana,

to je nezaustavljiv tok,

slobodan i iskren,

tamo gdje protiče

blagosno žubori,

tamo gdje nabuja

mjesec se u njemu kupa,

u srce kad uplovi

donese svjetlost!

Naravno, poezija, „svjetlost“ koja oplemeni dušu. „svjetlost“ koja poziva dobrotu i pre svega smirenost pred nevoljama i želju da tih nevolja ne bude. Može li „svjetlost“ da nastane ako nema ljubavi? Tama je suprotno od svetla, o tami Ilija Šaula ne piše. Ako je kojim slučajem i ima u nekom stihu, ona je tu samo kao okvir u kome pesnik slika san a u san mu dolaze drage osobe. Ljubav je u osnovi stvaranja onog što pesnik predaje javi a to je njegovo stvaralaštvo. Koji je to razlog i da li je potreban, pita se pesnik, naravno, on zna odgovor.

Ljubav za razloge

Pozlaćene sunčeve niti

uplele se u dugu plavu kosu,

svjetlost iz njih

prostire mi se dolinom srca.

Koliko god da pružim ruke prema tebi,

prekratke su da te zagrle.

Strah me je da li bih znao da te volim.

Ta svjetlost koja te zlatom okiva

budi mi ljubav

čuvanu za razloge

zbog kojih se

budućnost događa.

Koji su to sve razlozi zbog kojih je čuvana i zbog kojih postoji ljubav? Vode li oni pesnika u vreme u kojem se budućnost događa? Nagone li oni pesnika da kaže (Počeo sam da praštam)?

Umoran od njihove oholosti

počeo sam da praštam.

Oprostiti, kako bi mogao dalje, kako bi mogao sačuvati svjetlost,

U drugoj vitrini video sam svjetlost,

odškrinuše se vrata i svjetlo posta mrak.

oprostiti, osloboditi sebe iz tame koja preti, koja oduzima mir u duši, mrak, zakloniti svojim oprostom i zatvoriti vrata.

Drvo je još uvijek pravilo hlad,

kako za namernika, tako i za drvoseču.

Biti Drvo koje štiti od nevolja, ostati svoj na putu, i čvrsto prigrliti ljubav. Odahnuti u senci oprosta i stihom iskazati svesnost nanesene nepravde. Progovoriti kroz pesmu za sebe i za one koji čitaju, reči koje u njima bude misao, a oni je ne mogu izgovoriti. Ilija Šaula svoju misao predaje kako bi nju oblikovao,

Pokušavam da razmišljam kao Ti,

kaže u pesmi (Duše su bešumne i tihe),

Suze nam neće pomoći.

on zna da suze guše misao.

Duše su kao leptirov let

bešumne i tihe,

spokojne u momentima kad nas razvlače zle sile.

Taj spokoj koji zraći kroz pedesetdve pesme, ušuškane u naručju korica koje krasi slika Vesne Parun, poklon iz njene tople ruke, snaži pesnika da na isti način prenese svoju misao čitaocu. Dok čitam, Duše su bešumne, tihe, saznajem koliko je u svakoj ispisanoj reči želje da se podeli ono najvrednije u čoveku, dobrota, i ljubav koja tu dobrotu čuva. Čitalac može mirno da se opusti i odmori.

U vodama sna

Biće nam lijepo

kad se sretnemo u vodama sna.

Da li ćemo se prepoznati

da smo to ti i ja -

neka će druga sila upravljati nama.

Sve će biti svijetlo,

zauvjek nestaće tama.

Možda sam trebala ovaj osvrt na pročitano da napišem na drugačiji način, ali kako? Poeziju čitam srcem, u njoj susrećem dušu pesnika, onu tananu nit koja gradi stihove.

Pjesnik nosi ožiljke vremena,

izbrazdan i šiban vjetrovima zla.

Kaže Ilija Šaula u pesmi (Zapis srca), a ja čitalac imam li prvo na bilo šta osim, da u tišini svoje sobe...

Noć u sebi k’o knjigu listam,

komentarišem jednu pjesmu.

Ali ne jednu pjesmu, i ne komentarišem, ja upijam misao koja je nezaustavljiva u vremenu i prostoru. Vraćam svoj pogled u prošlost a sadašnjost otkrivam u stihovima.

Posrećilo mi se da, eto, odavno pamtim.

I ko zna ko je od nas koga

u kome pronašao,

bližnjega svoga ili pretka dalekoga!

(Zapis srca), namerno kao pečat stavljam na kraju mog pisanija, koje je nenamerno izazvano, a napisano sa velikim zadovoljstvom.   

Sebi možemo oprostiti,

a onda i svakom drugom,

ali zaboraviti ne.

Zaboraviti, ne nikako, ne sme se zaboraviti dobro koje svetli, u svakoj napisanoj reči, stihu, pesmi, Ilije Šaule!

Branka Zeng,

u Pančevu, 09. 01. 2017.

na dan, Svetog Stevana!

Branka Zeng o romanu Danila Marića, Radost i tuga mostarskog duha

MOSTARSKA NOSTALGIJA

Danilo Marić, roman, Radost i tuga mostarskog duha, Grafičar, Užice 2013.

  Čudno je to kako se u životu sve nekako složi kao šareni kamenčići mozaika, a čovek bi pomislio da se kraj ne može sagledati. Ipak, sve se nastavlja tamo gde se prekinulo, kao nit, mada joj uzo zapinje, ipak, provlači se. Sve ima svoj nastavak.

 Mostarska trilogija Danila Marića sastoji se od tri knjige: romana Vasa Kisa, zbirke priča Mostarska treha i romana Radost i tuga mostarskog duha, od kojih se ovaj posljednji roman objavljuje prvi put. U njemu se isprepletalo vreme, godine, događaji, ljudi, običaji jedan poseban duh – mostarski. Pisac je upravo ovim romanom, iznutra, otslikao taj duh. Poznatim ulicama i sigurnim korakom pisac vodi čitaoca kroz priču bračnog para Vesne i Petra Perić. Nije to samo njihova priča, a kako bi i mogla da bude, bez ljudi koje oni susreću, znane i neznane, mostarce, u tuzi i bolesti, ali uvijek spremne na šalu i dosetku. Smišljene u dahu i rečene da nasmiju a ne da  da uvrede. Ima i smjernih, koje, i ako su rečene u šali duboko pogađaju onog kome su izgovorene. U mostarskoj čaršiji svaka prilika je pogodna za šalu, kao da je obavezna u svakom razgovoru, jer ona je hrana tom duhu koji opstaje uprkos brojnim razlikama koje postoje u gradu.

Perići su otišli iz Mostara pre šesnaest godina zbog realnog straha za živote. Onda, kada je miris baruta rasplinjavao iz svake ulice i uličice. Nije to vreme bilo kad su se smeli stavljati na kušnju dugogodišnja prijateljstva, komšijski odnosi, bračni partneri mešovitih brakova. Ne. Nije to vreme bilo u kome su se pitali provereni karakteri. Perići su, kao što su činili i svi drugi kad se nađu u manjim nacionalnim grupama, otišli ostavivši dom koji su gradili čitavog života.

Izbjeglice su patili po raznim nedođijama i zaustavili se  u Los Anđelesu. Prisilno i skromno, ali mirno, žive daleko od svog Mostara. Njihova djeca su se već snašla u ogromnoj Americi i sve manje razmišljaju o zemlji njihovih roditelja. Oni više tamo neće, neće, a i nemaju gdje. Sa roditeljima nije tako, i nikako nije tako, njihova duša nije ni oprla na američko kopno, ona još lebdi nepoznatim i mrskim prostranstvima, a sve u nadi da će se vratiti u svoj dom, jer oni imaju dom, mada žive beskućnički.

Perića životna nevolja je nostalgija.

Nostalgija, posebna je nostalgija Perića – mostarska, koja unosi svakodnevni nemir u Mostarce van Mosta, i traje do prvog opiranja nogom na mahalski sokak i susret sa liskom, trehašem ili makar ublehašom, kako se u Marićevom romanu nazivaju nosioci mostarskog duha – veseljaci.

Vesna je nježnija strana para Perić, ona se nepopravljivo nada, o Mostaru  govori, sanja, planira i uređuje svoj dom, popravlja razvaljene grobove... Svi oko nje znaju misao koju svakodnevo ponavlja i šesnaet godina suzama zalijeva. Samo da joj je dočekati jednu noć da prenoći u svojoj kući i da sa srca skine tugu. I završi riječima.

Da umre na svome.

Vesna živi sa starokrajskom pesmom zrikavca, melodijom koja je uspavljivala u toplim letnjim večerima, i koje joj odzvanjaju i u američkim besanim večerima.  A Petar, izmijenio se, postao tih i pomirljiv, da ne opterećuje druge, tek promuca svoju tugu: „Ovo je moj odmostareni život“. 

Perići imaju svoje duboko korenje u mostarskom tlu. Imali su veliku porodičnu kuću za kojom žude, i sanjaju makar jednu sobu, i makar samo jednu noć da prenoće u njoj. Da se makar jednom slatko naspavaju. Pa makar i u okrilju zidova koji godinama nagoreli samuju, skriveni korovom, i žbunjem koje kao da želi sakriti ljudsku neljudskost, zlodjelo izazvano masovnom euforijom uništenja različitosti. A mnogo ih je u gradu koji kao da dišu različitim plućima, nesvjesni kako im se disanja uravnotežuju, a i mora tako kad je svima isto srce, mostarsko.

Šesnaest godina odsustvovanja je, uz sve njihove otpore, ipak, učinilo da se Perići odviknu od baznog načina mostarskog života. Mnogo se promena dogodilo u Mostaru, ratne godine umanjile sve vrijednosti, jedino se administracija utrostručila i razgoropadila. Danilo Marić sve to vidi i prikazuje kao na filmskom platnu, pred očima čitaoca odvija se mukotrpno hrvanje sa brojnih dokumenta potrebnih da se Vesnin san ostvari. U romanu je mnogo likova, i nisu statisti, svaki glavni junak sa posebnim mestom u priči, a uistinu i u životu Vesne i Petra. I kada se učini da je sve uzalud i bez ikakvog smisla, kada čovek izgubi svoj identitet u slepilu birokratije, dogodi se trenutak kada se misao vrati i okrene u dobrom smjeru. Činilo se da je uzalud trošeno vreme, a pokazaće se da nije. Mostarski duh će, konačno, zaogrnuti Vesninu veru u onu jednu prespavanu noć u svojoj sobi, nakon šesnaest godina. Tom duhu nije odlučujuća vera, nacionalnost, rodbinski odnos... opet je bitan čovek sa onim velikim Č. Bitan je Čovek, Čovek koji se ponaša ljudski. I to je ona nit mostarskog duha koja nikada nije bila prekinuta, ona nema onaj uzo nastavka koji zapinje kada se provlači kroz tkanje. Zato Petar neće Vesni da pokvari maštanje o prespavljivanju barem jedne noći u svojoj kući, a potajno ni sebi. I desi se radost, dan priključenja na električni vod, kada će joj zatajiti da ju je pozdravio komšija, koji je one tamo ratne godine na očigled ostalih suseda, zapalio njihovu kuću. I eto, palikuća bi svratio da srdačno pozdravi Vesnu. Bože, Bože...! Petar zna da će se desiti taj susret, nekad, ali ne da da bude sad, neda. Neka teče ovo što je i kako je sada poteklo, neka nastavi uplitanje niti, koja i pored čvora koji zapinje, ipak, prolazi kroz tkanje.  

Čitajući roman Danila Marića, Radost i tuga mostarskog duha, nailazila sam na reči koje nisam u potpunosti razumela, ali sam shvatila njihovu suštinu. Neke od tih reči, tipične su za mostarski žargon. Malo je pisaca koji se usuđuju da pišu u lokalnim dijalektom, ili zbog  nedovoljnog poznavanja istog ili iz straha da njihova dela neće biti čitana. Marić je ostao vjeran svom shvatanju i poimanju o vjernosti mostarskog hroničara, pa i riječniku kojim ga je zadajala majka napajajući se bistre vode Bune i Bunice. Ovakva odanost nije rijetka kod Mostaraca, kojima prednjači Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović i Hamza Humo. U tome ima i opreza, što se vidi u primjeru kada i sam autor ima potrebu da objasni tri tipično mostarske riječi, koje se u romanu često ponavljaju, a on daje objašnjenje rječima jednog od njegovih likova: Liske je da čoveka namagarči, nasmije, ali ne glupo, da se namagarčeni ne naljuti. Naglasak je na da se ne naljuti. Trehaša je da zasmije, namgarči, pa se ismijani ljutio ili ne ljutio. Ublehaš je primitivniji, zasmijao koga ili ne zasmijao, iza njega uvjek neko ostaje ljut.

Ali da li je moguće doslovce prevesti reči koje opisuju narav pojedinih ljudi. One se mogu razumeti tek kada se razume i saživi s’ mostarskim duhom. A taj duh i pored brojnih problema nije sklon kolebanju, on je zahvaljujući spremnosti na šalu i smeh uspeo da sačuva svoju posebnost, i to je Mostar, i to su Mostarci. To je mostarska nostalgija koja je učinila da se Vesna i Petar ponovo smeju, na tlu tog grada iz kojeg su otišli pre 16 godina, ali ga zapravo nikada nisu napustili.

Branka Zeng

Pančevo 27. 11. 2013

Branka Zeng o поезији Милана Вишњића

 У песми, Понекад кажу: песник објашњава да не може против свог срца. Та осећања пренета речима у стих, привукла су пажњу многих читалаца, нарочито на интернету где сам се и ја први пут сусрела са поезијом Милана Вишњића.    

Реч, као поток планински. Бистра и питка, протиче, и као река тихо се таласа долином кријући у себи снагу. Пише Милан Вишњић о љубави, пише о животу, о хлебу.

Посматра људе око себе, насмејане, тужне, сањаре, и сам сања. Како би иначе песме настале, жеља да мења, да ствара, да наговести пролазност, и важност тренутка у коме постоји, присутна је у песмама. Оне као дневник чувају време у којем су написане. Као Утеха песник речима остварује сањање, о оном чега нема a постоји као жеља, и тако богатство своје множи да би могао њиме даровати оне који поштују реч. Реч која се памти, која траје. Лети малена птицо, каже песник, нудећи јој своју снагу да би истрајала на свом путу. Несебичност и радост давања чита се у стиховима Милaна Вишњића. Песма живота је песникова велика жеља, да је напише и,  Да свету дочарам твоју лепоту, И будем највећи песник макар у твом животу. Не жели он признање светско, највеће је њему признање оних који га окружују али ни тада заправо не мисли на себе. Речима осликати свакодневницу и своје окружење је дар који Милан Вишњић има. Драго ми је да имам прилику читати песме које пише, и надам се да ће након ове књиге убрзо уследити и следећа.

Бранка Зенг

у Пначеву 04. 11. 2013. год.

Zamisli sliku

Plavo,

preliva se

tesne mu obale

more zapenilo

udara o stene

otkida se

kap u uglu oka

htela bi da se slije

u osmeh

grč usne beži

rađa dve rupice

na obrazima

simetrija

uzajamnosti

darivanja

tvojih

mojih

osećanja

putuju ka pučini.