Kad odem

Onako kad odem, daleko,

pogled mi odluta, tražim ga,

u lišću opalom sa grane,

pod kamenom skrivenom cvetu.

Tražim ga, u visinama ptičijeg leta,

pod krilom uznemirene ptice,

u sutonu ranom, jesenjm, prohladnom

vazduhu i mirisu koji kišu najavljuje.

Daleko odluta, onako, nemiran i setan,

moj, slobodan od mene, nesputan,

svojom voljom se vrati, kao bumerang

nespremnu me sačeka u zasedi.

Da letim, bili bi par slobodnih ruku,

u zagrljaju pogleda i lutali bi,

trubaduri sa lautom pod prozorom

u senci oleandera pesmu bi pevali.

Kad odem, prikupim snagu u naramak,

kao drva od kojih ognjište žarom ogrejem,

i pogled prigrlim kad se vrati, topao,

od Sunca u jesenjem zalasku.

Imam li pravo

Koliko ima mene u vremenu

koje je prošlo, koliko će biti

u onom koje imam, ili,

koje ću imati?

U prošlom, ostali su tragovi

ćuvam ih i gradim ovo, zapravo

tren koji imam, a on, beži,

klizi sa dlana.

Koliko mene ima u uspomenama,

onih koje u mojim mislima čuvam,

kao sjaj, da daju smisao svakom danu,

u kome živim.

Imam li pravo da postavim pitanje,

ili tek sumnju da izrazim...

Imam li pravo da ne pitam,

znam, vreme, ono je odgovor.

Tuga

Pritiska ravnicu, na grudi polegla,

razgolitila crnicu pustahija od vetra.

Odnosi, prebira, rodnu raznosi

u reku bi sve da spere, da vrati.

Posečena stabla, poslednji bedem

pred osionim, razularenim osvajačem.

Upija se ona u oblake, kišnih kapi žedna

ni nebo nema oslonac, na ravni ništa.

Tuga, pod kapom naborano čelo paorsko,

pognuta pleća pod teretom svoda.

Odupire se, brani, i ne da volji da posustane

korak u oranici kao da pleše, lagan je.

Prosipa zamahom seme i stavlja masku,

širokih rukava da brani seme budućeg roda.  

Vreme

Idem, ponela sam samo osmeh,

onaj mali, u uglu usne da se tek

nasluti iz čežnje koju hranim

jutrima i buđenjem.

Spremam se odavno i pakujem,

ali eto, ništa ne ponesoh u rukama,

prazno, ni reč ne odjekuje, tišina

ostaje kao trag, u banatskoj prašini.

Ulivam se kao reka u tok prolaznosti,

i vreme koje sam imala razlivam

kao sečanja, nekom ko želi da pamti

putokaz, košave u krošnji jablanova.

Idem, putem koji dobih rođenjem

na raskrsnici, okrećem se i tražim

senku, nestalu u zenitu i ne znam

od sjaja, ne vidim putanju ukazanu.

Ipak, u odlasku nosim osmeh

u oku, tu iskru neugašenu, reč,

reč majke, živeće dok ima mene,

onih koji pamte, i vreme beskraja...

Slova

Ostavim svoju istinu

odmara starica na klupi

urezana slova u srcu

srasla ko' jedno

stablo nadvisilo grm

beše višlji sad u senci

kao pod sucobranom

kišobranom ka svetlosti

pruža grane

a ono srce...

miluje starica usahlom rukom

sećanja...

moja nisu ista

blažim ih vremenom

blede ostavljena u kutiji

beše nekada drvo

visoko vitko posekoše ga

s namerom da čuva uspomene

u godovima koji se naziru

ništa je ne može sakriti

bilo da je tvoja ili moja

istina je uvek jedna.