Tišina u meni

Zašto da sanjam

u snu budna da jesam

na putu iz koraka

iznikla travka

rose pre Sunca

da se napojim

ko zemlja žedna.

Zašto da sanjam

šum morskih talasa

kako me budi

u snu jesam

obala koja odlazi

zrnce po zrnce peska

ka dubinama.

Zašto da sanjam

oči dok njima gledam

u sebe pitam se

prlazeći tanku liniju

svog neverovanja

rečima koje tebe

napuštaju.

Zašto

razlivam umorni dan

od sna bežeći i ovu noć

uvijam u stih tišinu

neba dok otkucava ponoć

budim skriveno

u meni zaćutalo.

Zašto iz sećanja

upijam snagu za jutro

u koje budna putujem

i jesam putnik pred ciljem

prvi i nisam bez kucanja

otvorila ova vrata

za vreme prošlo.

Znam zašto uzimam

od sjaja koji se nazire

u dubinama

u neverovanjima

zrnce po zrnce

vere da mogu dalje

dok imam reči.

Zavrzlama

Onako rasteglim dan

kao nekad sve da vidim

od jutra do večeri

raspletem reči

u klupko namotam

vreme i polako

odmotavam nit

da mogu

petlju po petlju

bih nizala sate

u osmeh

bez suza

ali

da li to može

iz ove perspektive

prepune sećanja

ukalupljene stvarnosti

umorna da krenem

nova nit da postanem

koren rastegljenog

dana koji se budi

tek onako... razmišljam.

Trag

Probudim svoje poglede

daleko odlaze u svitanju

magle nepregledne zavese

nad rekom kovitlaju snove

iz noči zaostale miluju

se s obalom pospanom

šapat talasa zapisujem

kao trag olovke ostaju

reči od mene odbegle

osmehom ih ispratim

tihujem u novom danu

u zagrljaju olistale šume

putujem ka ušču nova

reka postajem u nepovratku

privida senka sam tek

zaklon umornom čekanju.

Suza kad se krije

U glini pravim kalup

u njemu odlivam masku

osmeh da bude uvek

na licu suzu da skrije

iz oka kad poteče

da se ne sazna da je od tuge

izlila se smejalica

neka misle.

Od peska gradim dvorac

bez zida odbrane

ni kanala tu nema

štita od vetra vremena

ni tren postojanja

tek mašta što stvori

u stih da pretvori

pesmom da prozbori.

Od sebe odvajam

deo po deo

sećanja nanizana

brojim perlice biserne

potamnele u kutijici od školjke

čuvaju šum mora

huk krvotoka uzburkanog

pred neistinom usne zanemele.

Pitanje

Da jesam

ona od koje

iz ruke ništa

nikad ne odlazi?

Da jesam

ona od koje

reči oluju stvaraju

bes i razdor?

Da jesam

ona od koje

odlaze pogleda

uplašenog?

Da jesam

ona od koje

osmeh postaje

grč u grlu?

Da jesam

da li bi se

razlila ova tuga

prigušena?

Da jesam

da li bi razgovor

imao smisla

da traje?

Da jesam

da li bi bilo

ovog napisanog

pitanja u stihu?