Jesen kao ova, ili samo jesen?

Od kiše barice zaostale, na asfaltu

zgažen list kestena, lagani korak

raznosi kapljice, i trag ostaje

u zvuku jesenjeg dana.

Boje su se sakrile, pod oblakom

namrštenog čela, pogled je tužan

ka krošnji uputio, a ona, ogolela

pružila grane ka visini.

Nežne zelene vlati trave, izviruju,

opiru se hladnom danu, novembar

miriše na dim toplog ognjišta, magla

sputava dah i svetlo koje nedostaje.

Iz ruke prihvatam kesten, mirisan,

topao, kao poruka ljubavi, greje

hladne dlanove, crvenih obraza

deca trče kroz park.

Ostala bih tu, na korak od povratka

ka gradu zastajem, i vidim sliku

davno viđenu u snu, mislim, ili

znam da jesam već bila, kao jesen.

I opet grad

Lako ću beskrajnu nit

spetljanu liniju života

razmrsiti u danu pratim

trag nasleđa svojih

predaka poruke pisane

tek razumeti treba smisao

svoj u ovom trenutku

kad noć osvaja svaki kutak.

Pažljivo nizati znamenje

red po red na polici složiti

uspomene i pročitati rukopis

na poleđini razglednice

poštanska markica pečat

datum i godina pre svega

zapravo mene nepostojim

u vremenu pisanja slova

plutaju na površini mrlje.

Raspetljano u klupko

namotam pažljivo da ne pokidam

vezu koja postoji duboko

u venama je poruka da traje

kroz život onih koji će biti

kao svetlo iz koga sve nastaje

ta kap rađanja kad dotakne tlo

daruje plodonosno i novo

poglavlje počinje da živi.

Ja (posle dvadeset godina)

Prošlo je dvadeset godina,

napisah Vraćena, jesam li?

U putu, nezaustavljena,

od reći gradim zaklon.

Od sebe Vraćena živim,

u stihu ili se stihom hranim.

Otkrivam smisao dana,

većernjom pesmom.

Reći od mene odbegle,

nižu se u beskrajuju.

Ja, pogled odmaram,

zamišljene daljine osvajam.

Imam li snage i vremena,

zapis da dovršim.

Imam li dovoljno slova,

misao da zapišem.

Dvadeset niski bisernih,

rasutih u prostoru.

Dvadeset trenutaka,

proletelih, nisu nestali.

Traju i svaki je kao priča,

uspavanka za san.

Ja, uzimam nit, i novu

počinjem da nižem.

Od Vraćene mene stvaram,

u stihu, u pesmi, od reći.

U senci grada

Naslonim se, korak da odmorim

misli protutnje ulicom, kaldrma

kao nekad i dubok kišni jarak,

obrastao travom, gakanjem gusaka,

belog uskovitlanog paperja, krila,

zamah u pokušaju poletanja.

Pokretne slike pratim, unazad

listam stranice, strip, crni se tuš

prosuo, razlio u senke, prepoznajem

likove, mladost ka reci što žuri

i život gledam kako se topi,

sladoled na točenje ispred pozorišta.

Ista sam, ali nisam ona, ona prošla,

ni ona posle mene, ona sam samo

u ovom trenu, u ovoj seni, rođena iz grada

potekla kao reka, dajem i uzimam, uzajamno

delimo sve on i ja postojimo sad i trajaće

posle mene, grad!  

Kad odem

Onako kad odem, daleko,

pogled mi odluta, tražim ga,

u lišću opalom sa grane,

pod kamenom skrivenom cvetu.

Tražim ga, u visinama ptičijeg leta,

pod krilom uznemirene ptice,

u sutonu ranom, jesenjm, prohladnom

vazduhu i mirisu koji kišu najavljuje.

Daleko odluta, onako, nemiran i setan,

moj, slobodan od mene, nesputan,

svojom voljom se vrati, kao bumerang

nespremnu me sačeka u zasedi.

Da letim, bili bi par slobodnih ruku,

u zagrljaju pogleda i lutali bi,

trubaduri sa lautom pod prozorom

u senci oleandera pesmu bi pevali.

Kad odem, prikupim snagu u naramak,

kao drva od kojih ognjište žarom ogrejem,

i pogled prigrlim kad se vrati, topao,

od Sunca u jesenjem zalasku.