Na vetru

Moje reči...

Nije poljub…

Napisaću reči usnama…

dodirima, a pogledom,

prekriću ravnicu i postaću.

Reka, koja ponire u dubine

napajajući korene života.

Upiću se u skrivene puteve,

onako rasuta u kapljicama

biću pokretač Tvojih čula.

Budiću ih ispisanim…

onako, kao pismo…

… dok čitaš, ostavlja trag,

blagi osmeh, od kog oči blistaju,

u iščekivanju sledećih…

nanizanih u kazivanju…

Biću vir u koji ćeš nestati,

a ja… Tebi, tok svoj ću prepustiti…

Ponovnim rađanjem biću Reka.

Na Tvojim grudima odmarati

u senci, tvojim dlanovim pokrivena. 

Vino

Zaustavljam dah,
puštam da leluja
trenutak
pre dodira osećam
pitki ukus usnama
budi čula kao zov
divljeg neobuzdanog
od gladi obnevidelog
žednog ljubavnika
venčanog sa Suncem
u soku krv svoju
prosipa niz padine
mojih bedara…
klizi niz kožu slast
podrhtava u groznici
nekih dalekih godina
zasejanih da budu dar
i počinak umornim
rukama…  

Dve reke

...sačuvaj me,-Vilo... - Radovan Nedović

  

...vilo 
zamišljena vilo
ti znas
da ja znam
šta je bilo
ali
kako bi bilo
kad bih glavu
na tvoje
zaboravio krilo
i 
tako bezglavo prošetao
ni sebi a ni drugome
ne bih smetao
sa glavom bih opet
kod tebe došao
i sklopljenim rukama u molitvu
otišao bih s tobom u sebi
Vilo
zadovoljan jer sam sve uradio
i svako dalje lutanje
ne bi se mjerilo
dužinom putanje
ili uzdasima neprihvaćenim
ali jednom na kraju shvaćenim
apsurdom nepostojanja sebe kod
onih dje i nije trebalo biti
...sačuvao bih sebe od širine pogleda
samorenog siročeta
samorenog spavača
i gutača
tudjih magli
u magline pretvorenih
...sačuvaj me Vilo...

Mira Jovanović-Konačno-Milan Višnjić

Mira Jovanović-Poenta-Milan Višnjić

Mira Jovanović-Reka-Branka Zeng

Mira Jovanović-Izazov-Branka Zeng

Mogla sam,

zaroniti, zatvoriti oči,

u društvu biti ista sa istim

utopiti se kameleonski

u boje koje ne poznajem

uviti sebe u laži i zavist

obojiti toplim neiskrenim

dodirom ruke po ramenu

i proći,

kao na testu izdržljivosti

hodati u nehodu putovati

sve tako u istom krugu

biti prva i poslednja

ona koja je mogla

a nije,

zaplivati htela u pravcu

koje je vrača tamo

gde pognute glave

strpljivo pogledom tlo

pretražuju u nadi

izgubljenog novčića

da će biti podignut visini

ona je pogled uputila

iz jednog razloga

htela sam,

biti vesnik buđenja

onako kao što ptice

upornom pesmom kiši

prkose i prkosna da sebi

budem prva i nikom

poslednja.

Milan Višnjić

Opet će jul - Marija Đurđa Elizabeta Ristić

Opet će jul, evo sutra. Opet slike koje mi se obnavljaju, druga je decenija pri kraju; tvoj odlazak iz doma koji nisam uspela da ti dovoljno zagrejem ljubavlju koju sam ti namenila žureći da stvorim ono materijalno, onako kako su mene učili - da ostavimo nešto deci osiguravajući im budućnost misleći da to činimo nameštajima, tepisima od vune, zavesama kao u italijanskim žurnalima....
Sećam se svakog jula tvog žutog ranca napunjenog komadima odeće, najpotrebnijih sitnica i mladošću koja je bila garant za nadu, verovanje, pozivnica za nov život u velegradu. Strepela sam samo hoće li ti biti udoban ležaj u iznajmljenoj sobi, hoće li i tamo posteljina mirisati posle pranja i da li će to biti miris koji će te podsećati...
Prvi dolazak za vikend i moja nastojanja da osetiš toplinu roditeljskog doma koji sam okitila sveže kupljenim gladiolama i kolačima koje voliš.
Sledećeg vikenda nisi došao. Znala sam da će se to češće dogadjati, da će se naši susreti prorediti, da nemaš vremena....Kad si počeo da telefonom govoriš o M., znala sam o čemu je reč i verovala ti da je ona divna osoba. 
Sve češće sam gledala tvoje djačke knjižice, pohvalnice i diplome sa takmičenja za koja nisam ni znala da su postojala,- ja nisam imala vremena zidajući kuću misleći da je zidam za tvoju budućnost. Pa svi oni pečati u izvidjačkoj knjižici kao dokaz za osvajanje neke kote na Velebitu, Suvoj planini, negde po vrletima Bosne....
Gledam jutros tvoju kćer dok spava. Pusti me nano, kaže, umorna sam i jedva sam čekala raspust da se naspavam, ti ne znaš šta je balet i kako je balerinama teško. Da, ja stvarno ne znam kako je balerinama, inače što bih plakala onomad u sred Narodnog pozorišta dok sam gledala svoju pahuljicu u "Krcu"....Ma, za sve je kriv Čajkovski, pomislim dok redjam breskve uzrele u mom voćnjaku i maline, crvene i izazovne.
Ostaće ona još koji dan pa ću da je ispratim sa rancem na ledjima i još dugo neću dirati posteljinu koja miriše na nju, na mladost koja liči na labodove koji " svoja kristalna jezera sanjaju....."

Ogledalo

Izazov

Da odlučim…? Poneću sve što sam dala, kao prvo… Skinuću osmeh kojim se dičiš. Uzeću sve zagrljaje, u kojima si se odmarao. … jutra koja nisi želeo da osvanu, dok si me žedno ispijao poljupcima. Trajno ti zabranjujem izgovaranje slova, onih koja se rađaju u mom imenu. Sakupiću sve nagoveštaje, htela sam da ispletem… dodire ću vratiti sebi, koje…? One, kojima sam tebe milovala. Otići ću, i biću dovoljno blizu, tu u vidokrugu… Tvojih očiju ali u nedodiru ruku… Ja, kao reka, uzeću ti… Sebe da vratim!

U suton

Skida se, ponesena pogledom,

polako, odbacuje,maše odećom,

a sada…

kao da želi sačuvati odbačeno

prikuplja u svom naručju i boji,

boji purpurom i zlatom posipa…

čuva u uzdahu zanosa igre,

Sunca i vetra, upletenih grana…

Ona,

u postelji uspavana milovanjem

talasa, daje se i uzima da bi imala

darivati.

Htela sam - Branka Zeng

Htela sam

Da Te prekrijem svojim htenjima…

Da Tebe pred sobom razgolitim…

Da Te takvog…

kupam pogledom…

Okupan…

da se u mojim zenam ogledaš…

pod Mesečevim sjajem…

da trajemo…

kao jedna senka…

sa jutrom da se u rosi probudimo…

u poju ptičijem da se po polju razlijemo…

Kao reka da tečemo u zagrljaju…

obale da nam budu putokaz…

Ti i ja, isti a različiti…

nedorečeni… 

PODANICI SNEGOVA - Svetlana Polak

Kako užareni postaju mali

Snegovi,

Smetovi,

Daire podrhtavaju na plamenu

A smetovi, snegovi

Promiču goli.

Ukrštam Tebe, njega, mene I nju,

I još mnogo njih ispisanih

Na tabli na kojoj su sazvežđa već

Odavno rekla svoje,

Tvoje, kažem da je sve tvoje,

Moje, on kaže da je sve moje,

Njeno ti kažeš da je sve njeno,

Njegovo, ja kažem da je sve njegovo,

A jedno novo lice ocrtava se

U ritmu plamena….

Ćutim!

Da vas ne preplašim

Sujeta vam još uvek ispisuje ime I još uvek

Ne poznajete  nebeske pustinje

Gde je svako lakom

Na srećne visine,

Ne znate Vi

Kako je padati iz ljubavi

U snegove, smetove,

Goniti žeđ do divljaštva,

Smrzavati se pa goreti

Dizati- Nisu junaštva,

To je malena grešna mašta,

Gordost koja se kažnjava,

Dok misliš da ti se prašta,

Još samo mrvica strasti i

Pozdravite se sa gorostasima zvezdanim

Sazvežđima Ljubavi I plamena…

,

U Većoj  milosti biva krotitelj oluja

 No popneš li se do srećnih visina…

Nećemo imati ni Ljubav ni ime

Ni ti, ni ona, ni on, ni ja,

Ostaće samo ono novo lice

tihe žeravice jednog

još uvek srećnog

 podanika snegova, smetova….

...hladno je... - Radovan Nedović

...ako sagradim kolibu sa prozorima
sa dolaznim znacima
i planiranim
ranim jutarnjim zracima
vjerovatno 
ni ja neću moći da prebivam u njoj
u njenim njedrima da se naspavam
i budan uvodim sunce u oči
svega željne
...sagradiću je i pored nje zaspati 
kao majka pored djeteta
...koliba će imati sve osim mene
kao što je i pisano
da kolibe zimi
uvijek ostaju same
,,,a
zima je 
...zima
vrijeme kad topline imaju značaj
kad boje ne miršu nego dozivaju
po mirisima i zvukovima
kad nema nikakvog odnosa sa vukovima
svima su pahuljice zauzele vidokruge
i nemamo vile druge
osim svoje Snežane
ili neke druge
samo nama bogom dane
a otišle
da se ne vrate
da ih tamo neki
drugi patuljci 
p r a t e ...

PROBUĐENA

Polako se izmigoljila iz zagrljaja,

još topla, orošena poljupcima.

Dragulje je prosulo jutro po njoj,

skrivajući njenu nagost, od dana.

Odmahnula je glavom, kao talas,

kosu je rasula na vlažnom pesku,

ispružila se, žedna novih dodira.

Igre u kojoj se rađa i nestaje, skriva

u sekama, vrluda i prolazi kao vreme,

menja se a ostaje ista, samo imenom,

i oblik dobija novi u putu kojim teče.

Ona se izvija, kao da pleše ples vetra

i kapljica, otkidaju se od nje i žive

trenutak, dok Ona ruke širi,

obali se priklonivši postaje Reka!