...

Sunce na listu

budi život, krvotok

zelene boje.

...

Jorgovan greškom

septembru poklanja cvet

Miholj dan tek će.

...

Kap kiše klizi,

iz ugla oka niz obraz

budi se osmeh.

...

Kesten na tlu,

sa krošnje lišće pada.

Jesenji je dan.

...

Kiša jesenja, 
cveće u bašti čeka,
miholjsko sunce.

...

Ka žutoj ruži
šareni leptir leti
miris ga mami.

Boje

Rasparam šavove i pustim

na slobodu zarobljene

paperjaste snom otežale

kao oblake bele pahulje

krasuljice dnevnih događanja

one okupe sunčeve pege

rasute po obrazima

a rupice one od osmeha

razliju boje

duga se u oku pojavi

i čik da se ne nasmejem! 

Šetnja

Nisam na istoj strani

ulica

hod po uglancanom kamenu

trag

ne ostavlja se u osvrtaju

pogled

glad je očigledna kao pustoš

polje

duboke brazde prošlog

vreme

nije izgubljeno ono što se nema

ruka

ispružena strašilo leprša košulja

kapa

postavljam je na glavu

bljesak

otvaram oči i nisam  

ogledalo

život je oslikao ili

ja...

NAMERNA PORUKA SA BILBORDA - Milan Milutinović

Pusti želje da koračaju U tvojim snovima Autoputom Prema jugu. Zažmuri na jedno oko, zatim na drugo, Stavi naočare za sunce. Uprti ranac, ponesi falašicu sa vodom Sunce dok ti češlja Razdeljak i šiške znojavom rukom. Nosom zaparaj oblake Razgoliti se u dvodelni binkini boje kajsije, Neka ti zavide vrapci, golubovi i gradske orlušine. Nemaju oni para da stanu u senku tvoje lepote. Ušima zauzdaj vetar Nahrani ga šargarepom i šećerom Šapni mu na uho da te odnese na more U krug onih što se sunčaju i kupaju Za svoj trošak i sve pare. Pusti želje da koračaju U tvojim snovima Autoputom Prema jugu.

Izvajana

Otkriva svoje lice

umivena izvorom

rumena od studi

osmeh bi da skrije

od sebe.

Kažu, ne primeren je.

Trudi se da udovolji

prkosnom u sebi,

oseča dvojnost

iste a nisu.

Samo je jedna

ona prava koja ispliva

svakog jutra sa sjajem u oku,

budna čuvarka one druge,

koja poslušno bi da tihuje,

i briše iz njenih strahova

razuzdane furje,

pred gumicom nestaju.

Ostaje ona na obali ponosno

Suncu da pozdrav uputi.  

ZAPOVEDNA PORUKE SA BILBORDA - Milan Milutinović

Oni koji još imaju zube U glavi, plastičnoj čaši od jogurta, tegli od džema Napravljenom od šljiva i kajsija Sopstvenom rukom, svojom varjačom U svojoj plavoj šerpi sa belim tufnama Voće ubrano u oganskim voćnjacima Mogu da se grizu, ujedaju Dok ima mesa na njihovim telima Sutra već ostaće im samo kosti Da se zagledaju i da gataju kakva će im biti budćnost. Oni koji imaju ruke Mogu da nose bele rukavice za obavljnje delikatinih poslova Svakodnevno mahanje pticama koje odlaze na jug, Igraju čoveče ne ljut se, mice i domine Pruže ruku prijtelju da ustane iz blata i prašine preko svog leša. Očiste kasu i toalet društvene firme. Prebrišu prašinu sa ličnog sećanja Zarad osmeha koji će im dan učiniti lepsim. Oni koji imaju noge U sandalama sa cvetićima, pendzetirnim cipelama, Gumenim čizmama,belim patikama. Mogu da trče ulicama za tramvajima i autobusima Od prodavnice do prodavnice sa sezonskim popustima Da stanu u baru od motornog ulja,
Ugaze u pseći izmet. Dignu noge na sto i uživaju u svojoj sreći.

Bilo je

„Staro gvožđe, akumulatore, stare šporeteeeeee… kupujemoooooo…“!

Tišinu letnjeg prepodneva narušava promukli glas. Lavež pasa jedini je odgovor koji se sporadično čuje, dok topot umornog konja uz tandrkanje pretovarenih kola odmiče ulicom.

Danas, limuzina, na krovu megafon…

„Kupujemo stare akumulatoreeeeeeee, veš mašineeeeeee, staroooooo perjeeeeee…“!

„Eh majstore, prošetaj ovuda popodne…“ 

DORUČAK U VELEGRADU - Milan Milutinović

Moje obe noge su leve Put preda mnom je popločan betonom i asfaltom U daljini među soliterima nazire se crveno sunce. Prvo sunce tog jutra, ja koračam nogu pred nogu U plavim sandalama, u belim čarapama Zelenim bermudama, nag do pojasa i lep kao Apolon. Želim da pređem raskrsnicu između istoka i zapada Severa i juga dok na semaforu još svetli zeleno svetlo za pešake Kućne ljubimce i ptice selice. Da stignem na vruć jutrnji burek sa mesom I jogurtom i pivom. Sa jogourtom za srednjoškolce i studente. Sa pivom za prvu i treću smenu Vozača, novinara i animir- dama. Ja volim burek sa kiselim mlekom I belim brkovima od uva do uva, Koji skrivaju godine i ljubav prema hrani

Vidikovac

Pružio se pogled,

odmara oko svoje viđenje.

Okrenulo se od mene,

namrštene, kao odsutno je.

Putuju mi misli onako,

samotne bez pratnje,

prtljaga, k’o nomadi davno.

Svikle su se, oko za sebe,

one bez mene, zarobljene,

a imam osmeh, onaj poseban.

Kad život prostre svoje „lepote“,

i sve se okrene…

Pljunem onako, što bi se reklo,

ma k’o kočijaš, bez stida,

u oči ga pogledam,

u brk mu osmeh bacim,

i odem dalje.

Tad mi pogled vrati misao,

a misao pogled ublaži,

od mrgudne mene ništa ne ostane.

Tek okovi razvaljeni, na putu bačeni.

Samo ih gledam

Poželim da viknem,

a tiha reč se javi.

Poželim da razbijem,

a ruka se nežno spusti.

Poželim da odem,

a ostanak mi draži.

Poželim da ne poželim,

ono što nisam i neču biti.

Tako se prepiru,

ono što poželim

i ono što biva.

A ja…

Nemi posmatrač

iščekuje ono što zna

da jeste.

Zalud prepirke!

San

Raširim ruke, onako…

krila da su, poletela bi ptica

visoko, daleko, a blizu Sunca

misli da može biti senka

hlad za umorne svoje

godine koje se nižu

u svakoj bori na čelu

i ugaslom sjaju oka

koji se budi iznova

od pogleda na ona polja

nad kojima let zamišlja.

Inat ili...

Nisam odbegla k’o rosa ka Suncu
i nisam se vratila kao kiša.
Stala sam kao stena ukopana
prkosna i nepokorna.

Pobeđujem sebe, osmehom 
ne-primećujem, bol nanesen.
Pogled odmaram u tajni
napitak od belih latica.

Lepršavih krila Vilinog konjica
zuju pčela nalik je pesma.
Crvenija od rascvetanog maka
želja se razliva neobuzdana.

Bila je, i bila sam, i jesam,
odjek dozivanja koji se vrača.
Ravnica nepregledna kao bajka
stvarnosti u-prkos, i nisam…

Ona, koja pognute glave
skrivenog pogleda,
korača unazad, ne…
Ona sam, od prkosa, sa sjajem u oku!

…

možda je ovo san

neželjen a ipak…

nezaobilazan

kao stvarnost

nema povratak

ni novi početak

sa osmehom na usnama

buđenje da bude zaborav

prošlog a novo

ono onako čisto

okupano majskom kišom

puno jedrih nedara

udaha ozonske čistine

svojom blistavošću da traje

suprotno snu – stvarnosti

iz koje želim da se probudim. 

VELEGRADSKI AV-AV - Milan Milutinović

Zaboravljen od svih Koji su ga očima milovali, Rukama grlili. Dok je bio krznena pufna, Živa igrčka za mamine i tatine Princeze, prinčeve i komšijsku decu.

Brzo je izrastao u živu vatru Svetlost severa. Mogao je da bude vođa čopora Gospodar ledenog beskraja Čuvar igloa.

Ostavljen pod plašt noći Među brojne šumove i zukove Mirise i smrad U strahu i uplašen Njušio je usamnjenost.

Damu bledih očiju Mlečnih sisa i snažnih bedara koja su ga mamila Da joj liže rane, diže rep, pređe granicu i postane deo njenog čopora. Njušio je glad koja ga izjeda iznutra Kao leglo miševa koji mu kidaju kožu Grizu meso, mrve kosti, kidajući mu dah.

Sanja kožni okovratnik Srebrne alke ispletene u dugi lanac Punu činiju masnih kostiju Čopor štnenadi i veselo zavijanje na mladi mesec I toplinu praga svog noćista.

Milan Milutinović

I bi dan novi

Umiven plavetnilom

tiho se prikrao

prosuo jarost buđenja

kao kamenčiće u vodu

da mreškaju njenu mirnoću

tihom jezom očekivanja

prekrivena jutarnjom izmaglicom

lenjo se proteže kao u postelji

da je

reka potekla od izvora

život da daje

dolini plavnoj

hrastovoj šumi

hladu da se nada

skloništu pred oluju

bila bi

nejaka

preplašena srna

ustreptalog srca

a nije

ustuknula

pred njim je ustala

čvrstim se pogledom oduprla

jakom

voljom i gle

savladan je

još jedan odlazi

dok noć je osvaja…

usnula je sa smeškom

na usnama.