Da li sam sanjala?

Lavež pasa razbija noćnu tišinu.

Uplašeni, lancima vezani, samo su glasnici.

Pozivaju i optužuju gospodare, razvezali bi se.

Odbranili bi ruku koja ih hrani, ponekad i pomiluje.

U urliku udruženi, nadaju se probudiće ukućane.

Ni svetlo na prozoru da se pojavi, urlik je cviljenje.

Nemoćni, podvijenih repova, dahću pred nasilnikom.

Jutro na snežnoj belini crvene tragove otkriva.

Tiho je, hoće li videti gospodare, nemoć jednih je moć drugih.

Mirno promiče dan, u tuzi dug je, tek radosti kao da proleti neprimetan.

Noć, brza i tamna zaklonila je prividom nevolju proteklu, tešku.

Okovani su nemoćni čuvari naših snova.

Pesma je

Nova stranica za slova,

za reći, za misao novu

razvejavam, kao vetar

pahulje kojih nema.

Ona nije bela, poput snega,

nije ni kao mleko što hrani,

al' jeste nalik rascvetalom

cvetu maslačka, lakokrila.

Lepršava, poletuša, u visine

zaljubljena, putuje samonikla

iz ništavila, u plavetnilo

ogrnuta, bestidna, osvaja.

Ona je moja slobodna,

nezaustavljiva pohotnica,

novih zapisa večno žedna,

opijena stihom mislenim.

Zagonetka predaje se

rešenju, nije statična,

promenljiva je naspram

vremena, i trenutka koji živi.

Recimo da

I tako, ugrejem dahom dlanove,

prislonim ih na okno, u trenu

sačuvam otisak, znak raspoznavanja,

mene.

Ostavim i svoje neviđeno delo zaboravim,

dala sam ga onako lakoruko, iskreno,

nepotpisano da putuje kao pismo,

za tebe.

Razvijam novo platno, il' tabak papira

slovo da pustim, misao da uhvatim

u naletu reč da zaustavim, iz grla glas,

nedam.

Sebe u ogledalu drugih pogleda vidim,

stvaram iz ničega, iz pepela, rasutih krhotina,

odlomljena stena postajem u pustinji,

cvet.

Kap po kap, upija u svoju snagu i daje,

lepotu trenutka latica, bešumno

rasipa svoje postojanje po pesku,

nada se.  

  

Jesen kao ova, ili samo jesen?

Od kiše barice zaostale, na asfaltu

zgažen list kestena, lagani korak

raznosi kapljice, i trag ostaje

u zvuku jesenjeg dana.

Boje su se sakrile, pod oblakom

namrštenog čela, pogled je tužan

ka krošnji uputio, a ona, ogolela

pružila grane ka visini.

Nežne zelene vlati trave, izviruju,

opiru se hladnom danu, novembar

miriše na dim toplog ognjišta, magla

sputava dah i svetlo koje nedostaje.

Iz ruke prihvatam kesten, mirisan,

topao, kao poruka ljubavi, greje

hladne dlanove, crvenih obraza

deca trče kroz park.

Ostala bih tu, na korak od povratka

ka gradu zastajem, i vidim sliku

davno viđenu u snu, mislim, ili

znam da jesam već bila, kao jesen.

I opet grad

Lako ću beskrajnu nit

spetljanu liniju života

razmrsiti u danu pratim

trag nasleđa svojih

predaka poruke pisane

tek razumeti treba smisao

svoj u ovom trenutku

kad noć osvaja svaki kutak.

Pažljivo nizati znamenje

red po red na polici složiti

uspomene i pročitati rukopis

na poleđini razglednice

poštanska markica pečat

datum i godina pre svega

zapravo mene nepostojim

u vremenu pisanja slova

plutaju na površini mrlje.

Raspetljano u klupko

namotam pažljivo da ne pokidam

vezu koja postoji duboko

u venama je poruka da traje

kroz život onih koji će biti

kao svetlo iz koga sve nastaje

ta kap rađanja kad dotakne tlo

daruje plodonosno i novo

poglavlje počinje da živi.