Nisam htela ništa reći
samo gluposti neke
prave reči u dubinama
rov prave ne daju se tako lako
gotovo nikad nisu tu na jeziku
u ustima da sačekaju da se ispljunu
nemaju vremena
a znam ih znam ih
kada sam sama
kada pada kiša
kad se zagledam u mrak
i opije me neka tama
znam ih i kad ne dozivam
i rekla bih
ali ćutati jedino smem
lakše je
istina lomi staklo u želudcu
i dok do usana dođe krvav je trag.
Дајте ми прсте једнога клавира,
Што ме душом купише, кад поче да свира,
И у срцу да копа, откида и дира.
Хоћу само њих јер, признајем,
Бирам,
Само бих са њима сад могао да свирам.
Ако ми их не дате
Видећете мрца,
Што пати и труне,
Умире и грца,
И куне,
Дан када је срео те руке,
Тај мозак, ту душу,образе и очи,
Дан када у мени нешто чудно скочи,
И крене,
И однесе ми сваку трунку мира,
Дан када је она отишла од мене,
И однела прсте једнога клавира.
И ако се некад опет роди таква,
Са очима прозирним и душом чистом,
А неће,
И ако је сретне неко сраман као ја,
А срешће је,
Нека је пита,
Оно што сам ја хтео питати,
Једну девојку,
У једном времену које је прошло,
Са једном мишљу,
Са само једном мишљу,
Коју је ја нисам питао.
И ако она,случајно, буде свирала клавир,
А он у песмама буде тражио смисао,
Нек' напише за њу једну песму,
Као што сам је, на пример ја, написао.
Prosula sam, onako u inat…
Mislili su da neču videti, čuti…
Ono sve nakupljeno u čabru,
prekipelo i ode, razli se niz ulicu.
Upija ga spržena, spečena, žedna.
Ućutala kao da očekuje provalu,
ma ne kišu, nego, provalu glasa.
Da vrisak, ali nema tog…
Tiho, polako, sokakom prošeta
ona misao, tik iz grla da prne…
učuti se, pritaji i razlije tišinu.
Zamakne kao senka u podne.
A ono, u inat, to ja onako…
Pomalo za sebe i zbog onih…
prosipam dok vreme ne presudi.
Eh, kada bih sada znala… što ću znati…
svoj sam i božiji
svoj koliko prkosim
i božiji koliko se povinujem
shvatam
ponekad
ponešto
više velike
no male stvari
shvatam nevreme u kome sam
shvatam šansu u kojoj sam
shvatam
i ne bavim se kukanjem
i skaknjem u dalj
jer vreme dobijamo na poklon
a nevreme sami stvaramo
zato ostavljam
kazaljke na miru
i ne gnjavim mnogo kalendar
jer možda ja
i povlačim konce
ali ih svakako ne držim
no to nije mana
to je sudbina
sudbina moja
sudbina tvoja
sudbina ljudska
a manu će već
svako svakome naći
bez mnogo traganja
i sa žarkom željom
s tim što ću ja opet
naškrabati nešto
i mane svoje
zloupotrebiti na kratko
jer poezija
to je moj život
jer poezija
to je život uopšte
a sve ostalo je pitanje
umeš li živeti
Sumrak sumornih, suvislih
smotuljaka prosutih, odbačenih,
nemilih izgovora, umornog pogleda
pogledanih, usana nemih dočekanih.
Tuga,
uvija, svija, povija, pritiska,
umara, lomi, ne stvara, suza je
skrivena, tinjalica duše u procepu
nazire se, tek čežnja za begom
od nje rađa, postaje, obasjava, traži
svoj put i traje preporođena u reči
koje nastaju nasuprot njoj…
Cveta,
skrivena, blistava, umivena rosom
pleni osmehom, od pogleda urokljivih
krije svoje oči, krunice obarajući ka tlu,
stvara od latica melodiju proleća i živi!
O, mili ljudi, nece iz grudi
ma, srce ludi, duša se trudi
rima joj sudi; to damar kudi
prirodu ćudi.-
Pesma se budi.
O, dusi jada, rovovi pada,
ma, pevam sada ,u moru strada
to mnome vlada, ovde i sada
bojište hada.-
Pesnik se nada.
O, hoće, tu je, u reči kuje
tajac se čuje u bilo oluje
ma, trnci struje; stvaranjem huje;
Da očaje truje-
Pesnik to snuje.
O, nema više, negde gde biše
kapi bez kiše, to srce diše
i dušom brise; ma, slapove njiše.-
tiho ,sve tiše…
Pesma se piše.
O, ljudi, leka, u reci reka
to krvna i meka u venama čeka
bliska, a daleka; ma, učini jeka-
od pelina mleka.-
Pesnikom čoveka.
Ogledalo
Lik u odrazu kao slika
ne postoji u sećanju
nepoznat nov kao dan.
Pamti
Osmehe iznikle iz semena
ukradenog od Sunca rukom
začaranim pogledom glasom.
Otkriva
Boru uraslu u kori od života
otrgnuta iskra hladnog ognjišta
zapisana poruka u pepelištu.
Čuva
Godine izrasle a starost pritiska
neveštim rukama deteta u igri
uvija svojim željama jutro.
Rađa
Nevinost početka neotkrivena
skladnim pokretom melodije
pokriva moćna neprolazna.
Istina
Rasplinuta u trajanju beskraja
putuje u pogledu saznanja
živi i traje kao krug povratka.
Čuti
misao vidim obasjanu
svetlošću pokrivam lice
tražim u povratku ogledalu.
Razvučeni, znoj, slovo, krišom.
Slovo, ispisano ime na kori
stabla podseća na prošlost
krišom je spominjem urezujući
sećanja u razvučeni dan leta
brišem znoj kao kapljice
klize niz lice i ne znam
koliko je godina prošlo
dok brojim godove žuljevitih
dlanova dok miluješ mi kosu
raspletenih pletenica miris
pomešao sa zvukom
poljubaca poleglih nam
kao žito što se ispruži
pod naletom oluje
okupani kišom znoja
ćutimo u danu
kao slovo okupano u znoju
krišom od sudbine uzimamo
ono što nije naše a jeste mi.
Nedelja… Još jedna… A ko ni jedna dosad…
Belolučim paprika I mislim da li ih voliš… Dodajem paradajz seckani I znam da to voliš… Razvlačim kore za pitu I stavljam sir I spanać… Spojeno I razdvojeno… Ne znam šta od toga voliš…Meso miriše I kolači… I supa tek treba da provri.. Nedeljni ručak bez tebe… A to ni malo ne volim…
Уморна сам помало, а мисао ми се око твоје снаге вије... Да ли је замор учинио своје... Кувам кафу и чај и оба из исте шоље пијем са осећањем да се недењиво не да раздвојити...Као ћирилица и латиница које несвесно као боје у тканици мењам...
Osećam da si istim kuckanjem zarobljen... Pogledom u daljinu... I da nas daljina sada jedino spaja... Daljina kojoj naslućujem kraj gledajući kroz tvoje oči...I pitam se da li ta daljina nepregledna svesna je sopstvenog kraja...
Недељни ручак ... Још један... Ал ко ни један досад на даљину мирише...Остављам времену долазећем да јеловник за све будуће недељне ручкове допише...
Osmehom pokrijem,
trenutak izgubljen.
U jednom pogledu
sakrijem reč,
onu koju očekuješ.
Moraš je tražiti od vetra,
kradljivca šešira,
kišobrana, latica i glasa,
odnetog u pravcu
neočekivanom.
Možda ga sretneš
onako razigranog,
na uglu kraj izloga u svetlu,
prazničkih ukrasa
u osmehu nekom.
Dok čekaš nedočekano,
neizrečeno, pogledom,
pokretom zaustavljeno
vreme, neproživljeno,
oteto iz zagrljaja, sa usana
ukus sećanja, ostao u prolazu.
Okrenem dlan Suncu
pružim svoju misao
široku kao ravnica
njom prekrijem usnule
cvetove orosim kapima
nalik su rosi rasuti biseri
okitim njihovim sjajem
jutro koje me budi osmehom
razbijem tamu koja mu predhodi
probuđenom pesmom dozovem
dan ovaj koji želim sačuvati
pre nego što postane uspomena!
Skinuću onu odoru
tuge prerasla sam je
znaš da iz dana u dan
odeva ona mene
svojim bojama
tamni moj dan
kistom ću sve baš sve
išarati cvetnim dezenom
belinu ću prekriti zvezdama
postaće nebo puno sjaja
Tebi ću pokloniti onu sjajnu
u oku što mi se rađa
neću uzeti ništa a daću
sebe kao osmeh nepresušni
postaću i živeti…
na licu koje se budi.
Onako kao da prosipa
seme da iznikne olista
pod rukom nežnih dodira
budi se usnuli cvetak.
Sabira sve čežnje rasute
vetrom daruje ih jedinoj
klanjajući se znamenju
u njenim očima vidi ih.
Pod snegom zelene latice
skrivene u boji lista mirisa
zime snežnom belinom
caruje cvet mog sećanja.
Miruje na dlanu umorne
dedine ruke pružaju dar
buđenja zelenu glavicu
