Šta čitam

Horhe Luis Borhes

(1899-1986)

GVOZDENI NOVČIĆ

Evo gvozdenog novčića. Pitajmo

oba suprotna lika i ona će biti odgovor

na uporno pitanje koje niko sebi nije postavio:

Zašto je čoveku potrebno da ga neka žena voli?

Da vidimo. U višim sferama se prepliću

četvorostruki svod koji drži potop

i nepromenljive zvezde planetarijuma.

Adam, mladi otac, i mladi Raj.

Veče i jutro. Bog u svakom biću.

U tome čistom lavirintu je tvoj odraz.

Opet bacamo gvozdeni novčić

koji je i čarobno ogledalo. Njegovo naličje je

niko i ništa i tama i slepilo. To si ti.

Oba gvozdena lika daju samo jedan odjek.

Tvoje ruke i tvoj jezik svedoci su neverni.

Bog je neuhvatljivi centar prstena. On

ne hvali niti kudi. Najbolje delo: zaborav.

Zašto te nisu hteli voleti?

U senci drugog tražimo svoju senku;

U ogledalu drugog svoje sopstveno ogledalo.

O krađi ili plagijatu

Tekst koji sam napisala i objavila na forumu

objavljen 14. januara 2010. u 22:48

http://poezija.6forum.info/t1858p30-igra-sa-reeima-mislima-i-snom

Pronađen na...

http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=237&t=5495&start=140

... post je izbrisan ali fotografija istog postoji!!!

"Tišina", osoba koja nema sposobnos ili ti dar dar da napiše ono što misli i oseća, kopira tuđe tekstove i objavljuje ih pod svojim nikom "Tišina".

Mesečeva Rosa

Mesečeva Rosa

TAJNA, ILI

Magla,

obavija sliku paperjastim dodirima,

mirisom skrivenog jutra te budi.

Snenom ti nudi svitanje, i željom

da poljub ti na usne spusti,

otvara vrata zracima Sunca!

Pesma,

ona koju su pod sjajem zvezda

ispevale ptice neusnule ljubavnice,

noč i zora svojim milovanjem.

Tiha je, kao da se boji svog pevanja,

traje u danu, u sjaju, u oku i osmehu.

Tajna,

budilica tvojih koraka, odlazeći

tragom nevidljivim a ipak…

ostaje na uzglavlju, čeka sigurna.

Tvojim povratkom će se roditi,

kao jedina istina, koja te vodi!

Mika Antić

GODINE

Neka su prošle, bile su tu

one, pune pitanja, dilema

večna, ode sa njima, tiho,

kao vreme, neprimetno

isteklo sa dlanova, tek

trag ostavi, boru duboku,

nevericu, izdajicu, kao suza

da je tekla u duši, skrivena

iza osmeha upućenog,

prolaznim ili onima

koje će tek proći…

NE ZATVARAJ MENE U SEBE

U brdovitoj i škrtoj pustinji boravila su dva pustinjaka. Pronašli su spilje, s ulazima iz kojih su se lako mogli posmatrati. Nakon više godina molitve i oštre pokore jedan se od njih uvjerio da je došao do savršenosti. Drugi je bio ponizniji, ali i nešto otvoreniji i blaži. Izlazio je razgovarati s prolaznicima, tješio je i ugošćivao one koji bi zalutali.
“Samo gubi vrijeme i krade od molitve i razmatranja”, pomišljao je prvi, koji se nije slagao s ovim sitnim ali i čestim prekršajima drugoga pustinjaka. Da bi mu pokazao na vidljiv način kako je još daleko od savršenosti, odluči na svoj ulaz staviti po jedan kamen kada god po njegovoj procjeni drugi prekrši pravilo. Nakon nekoliko mjeseci ulaz u njegovu spilju bio je zasut sivim kamenjem, a unutra se gušio dobrovoljni zatvorenik, i ne sluteći da je tako podigao zid iznad svoga srca i zatvorio mogućnost da svjetlo milosrđa prodre unutra.”

To je priča o logici jednog ljudskog srca. Kakva razlika u ljudskoj logici. Božije srce je tesko shvatiti zemaljskom logikom. Sveta Terezija Avilska dodaje…

“Dobila sam Gospodinovo upozorenje. Nemoj tražiti da mene zatvoriš u sebi, već nastoj sebe zatvoriti u meni!”

preuzeto sa sajta MUDRE MISLI

Mesečeva Rosa

Mesečeva Rosa

DVE TRI REČI O NJOJ!

Rekoh da teče tokom, svoje volje

nesputava obalom, ona se razliva,

izliva, plavi svojom voljom osvaja,

prisvaja ne svoje, njeno postaje,

imanje poseduje a nije gazda, ona!

Gospodarica i sluškinja, ista sa drugima

a druga nije ni pred kim, oko ne krije

u tamu, osamu, nikada nije otišla,

tek jednom je bila i ostala onakva,

baš onakva kako je rođena iz izvora!

Posmatra, nepomična, neprimetna,

kao utkana u postojanje isprepletala je

bršljenom, svoju odoru purpurne boje,

zlatnom se krunom krunisala, tajno,

da može svoje nepostojanje, živeti!

Čežnja

Dve smo obale

jedne reke

da nje nema

odavno bi se razišli

a ko zna

hoćemo li se

i kad

sresti

Jutra-majčinska - Radovan Nedović

… ideš i ne staješ

ideš i ne prolaziš

kako to

i kako ne vidiš

koji putevi na vode

nikud

ne vode i samo guše putnike

nekakvim sretanjem

sretanjem koje oduzima glas

i postojanje nečega

i ako nema ništa

tebi sam okrenuo vjetrokaze

i nema vjetra opet

makar me i odnijeli

odnesenost je milost

majke

ili orla a oboje su jaki i

nikada ne ostavljaju

tebi mjeseče reči ću

samo jedno

ne kreći nikud

prije zore

morao bih zore

jednom da prepoznam i ja

makar kaluđerski

otišao je talas na kome je jahala

moja nada

nada i tišina nenadanja

sve u paketu

kao lijek i

protiv-otrov

zastani i ne gledaj me

snaga je moja u programu

vatro sjajem zadojena

kao djete

sa grudi majke kad zaspalo

nova jutra sanja

jutra-majčinska

Mesečeva Rosa

Oslikala-Mesečeva Rosa

"Između dva sveta" Sećanje na Branka Miljkovića

ĆUTIM

Neču zimu da ljutim
a tebi kada budeš u letu
prišapni proleću da pošalje
onu laticu cvetu
mirisnu notu što otapa
zimske bele košulje
pretače u potoke
a reke postaće
meni doneće
Sunce
pesma će biti
na listu Breze
o s t a ć e…
san usnulih kapljica
snežnih Kraljica
misao majskih Ružica
sofru pčelama postaviće
medonosnih pehara
rascvetanih
voćnih behara
p o s t a ć e…

ZAPIS

U rečima skriveni cvetovi ćute
tajne putujućih nemira čekaju
bonacu da probude vetrovi
talasi obalu da zapljusnu.

U trenutku jednom bez najave
razliće se misao kao plima
valom nošena živa postati
govorom ili na belini hartije.

U tišini koja će nastati
žubor tek poteklih pisanija
postaće znamen besmrtnosti
trenutak od prolaznosti sačuvaće.

U tami čuvane tajne proklijaće
napojene snagom buđenja
semena bačenog slučajno
stihom će pesnik, da progovori.

NIT

Odlazeći skrila je pogledom

nasmejanim, sjajnim, nemir

ustreptale duše, pred novim

nepoznatim predelima osećanja.

Bez osvrtanja korača uporno.

Put ostaje, iza nje trag sećanja

urezana bojom, povlači liniju

pravca, kao da klupče zamotava.

Privlači cilj k’ sebi…

Koracima prikriva nevolju kretanja,

zahuktale mase, žagor, ostavlja

za sobom u tragovima reči.

Zabeležila je kraj i početak…

ONA,

Ona,

odbacuje i nedodir pogledom
zahvata, kao dlanom vodu da ispije
bistrine koje protiču, hladeći kamen
od koga je gradila svoje sklonište,
a sada usijane uzavrele reke plam
raspaljuje u kapima, od kojih je postala.

Ona,
odlazeći poneće ono što nije dala
i nije stvorila sebi put kojim će sebe
vratiti pogledima odsutnih, zaludnih,
godina na svom uzletištu ostavlja,
hrpu balasta kao što se zaboravlja
prekobrojan, nepotreban teret.

Ona,
nije putnik, nije slučajno tu…
postoji u jednoj sekundi pre odlaska,
kao bljesak pre nego udar groma
oglašava kraj, početak novog
rađanja, praznog prostora u kome nema
reč da izgovori glasom, tek pokretom…

Ona… igra...!

ISPLATA

Uzela je sebi ono što nije htela

i nije znala da ima svoje godine

nagomilane u uglu sobe odbačene

kao gomila stare nepotrebne odeće.

Živi sa njima a kao da ne živi

pognute glave prolazi nečujna

ne haje za glasovima koji je prate

ni verni pas im nije nalik…

Stope su njene tragom ostale

na svežem izlivenom betonu

a nije ona zvezda što blješti

nije zaboravljena nije zapisana.

Imenik žudi za imenom bezimene

sebične prolaznice svakodnevnice

ožiljak ostavlja bezglasnim govorom

ruke uvijene kao grane vrbovog pruća.

Zelene s razlogom i voljom ne kontroliše

razumno nego okom upija uzeto živo

neprolazno treperenje kao svoje privija

onako kao melem ili gorki lek mršteći se.

ZVEZDE

Noćas su neke pobegle

zvezde padalice sjajne

želje ne-ispunjene

ostale su nenapisane

u žaru svog htenja

nestalog prošlog

kao što zora nestaje

u danu dok mrakom

se odeva i beži nestaje

svetlo koje želim

da bih stvorila tu reč

kojom ću vezati čvor

nerazveziv i obojen

sjajem pobeglih...

da bih mogla da vratim

i napišem noćas misao

s likom nalik Tebi!

U PROLAZU VREMENA

Ruka zastala u pokretu, pozdrav

odlutao onako, kao nehajni šetač

ne osvrnuvši se dok prolazi ulicom,

ostavljajući za sobom trag odbačenosti.

Oko beleži zapisano u tami da traje,

seme neproklijalo nemo bez soka, život

nije pisao ime koje će postati, dokono

sedi na klupi pod orahom, čuti.

Usne, linija tanka kao reka presušena,

zemlja puca, troši se prašina uskovitlana,

misao bi da leti tamo u nepostojano,

trajanje prošlo, ostaje kao potpis.

Odjek uzleta teških krila, sumorna

hladna osećanja prekrila senkom, preletom

odlazi nekud gde nova postaće hraniteljica,

tiha od nemoći da razgrne ruke, koje je ne grle.