Мантра - Горан Иванковић

Има ли страха ?

Од немиле вечности

У срцу мом.

Кад ми душа у сутон зађе,

Кад затаји светло

У искри ока.

Кад се угаси

Што се упалити само једном може.

Да ли је то зебња,

Радозналост

Или нужност битисања

Што нагони моје мисли

На спрудове неистраженог царства.

Желим да верујем

У све оно, у шта сумњам.

Да је Бог онакав

Каквог га ја видим.

Птице лете

А ја желим бити птица.

Зашто Боже ја не могу да летим?

Можда ја јесам

Али Ти ниси по лику мом.

Сградио сам монаха у срцу

Челичим га одрицањем својим

Само незнам чега сам се одрекао.

Истине или лажи,

Добра или зла,

Чудновати су путеви Господњи.

15. нов. 2011.

ONA JE, ŽELJA

Uzdrhtala od dodira belih kristala.
Razigranih plesača, nečujne melodije,
titraja što ih vodi u zanosu igre.
Ustaje probuđena!
Slika svojim koracima trag i igra.
Prebira prstima ledene kapljice,
prosuto zrnevlje, priču čita.
Odlazi, neodlazeći.
Pod sjajem a u noči, ne sniva.
Razogrnula je svoje, sve je pružila,
čuti dok klize, otopljeni, sada njeni.
Rosni kristali.
Popiće ih žedna, oterati kletvu bačenu.
Rodiće svoje cvetnice, ukrasiće se vencem,
Ivanjskim cvećem ispletenim, i trajaće.

ONA U SNU

Kao da se u paperje uplela,

u beloj mekoj postelji zaspala.

Dahom se pritajila, zastala,

san usnuli da ne istopi.

Ledom se brani, ona pitoma,

teče, kao da je ponornica.

Živi u svom podzemlju,

ili je reka pod lednikom.

Tiha, umilna, mazna, lepotica

mekim dodirima obalu budi.

Doziva glasom, šumom talasa,

tesno joj je, želi se protegnuti.

Izvija se u belom plavetnilu,

bujna, željna, hladnih i bistrih

planinskih potoka da je napoje.

...jednosmjerni tragovi... - faraonn-Radovan Nedović

........moje cipele
me čekaju
i sanjaju budjenje
zaspale sjenke
od čovjeka
...moje stope u snijegu su ostale
i vode me da me ne vrate
a ti
prijatelju ili
brate
moraćete sami da vrata
otvarate...

претворићу се у брезу - Ljiljana Milosavljević dev. Pirić

машу ми

у пролазу

сваког дана

годинама

поглед у висину вуку

радују ме зими

белином грана

из песама

посекоше их једног дана

питао ме нико није

нема стабла

нема грана

суза одјекну тишином

претворићу се у брезу

написа песник

лептиру са пања

посекоше не једну

посекоше све

и ником ништа

свима ништа

VLADARKA

Zamah krila ponese je, sa litice.

Pogled nesputan, pomilova dolinu

senkom, kao rukom.

Naslućenim dodirom budi,

tiha i razotkrivena plovi u zracima,

sjajnim prahom joj posuta pera.

Bele glave kao mudra starica,

kraljica vetra nad planinskim vrhom ,

igra se, ponosna zavodnica,

u senci kralja, nebeskog plavetnila.

Nevidljive niti je isplela da u njima, traju.

ZIVOTNI PUT - Tomislav Popović

Svoj put vise ne sustizem.

Odlazi sve dalje i dalje od mene.

A zurim!

'Itam, kao i prije.

A put mi je sve duzi,

ili mi je korak sve kraci?

Zastanem;

da nisam mozda na tudjem putu.

Ne!

Svi moji putokazi su tu.

Tu su moje vrzine,

moji krajputasi,

moji vocnaci i livade.

Poznajem svoje travnate trotoare.

Evo i mene poznaju.

Pozdravljaju me u mimohodu,

iz dvorista, sa njive,

iz baste sa livade.

Daruju me osmesima,

kao da me dugo nisu videli.

Poitam brze!

Sve stane, samo put odlazi.

A ne znam kud.

Ka nekom cilju,

ili kraju?

Ako bezi od mene,

ka nekom cilju;

treba mi nova snaga.

A nje vise nema.

Ako zuri svom kraju;

Kako ostati na njemu sto duze?

Pokusacu.

Poitacu jos brze,

cilju ili kraju sve jedno.

Znam!

I cilj i kraj su moji.

Neznam samo,

koliko je jos put dug.

Konačno

Dugo je moja vera
lutala sama po svetu
spuštenih vedja
jer šta je mogla drugo
kada sam joj ja
okrenuo ledja

Dugo su mnogi drugi
koje sam od milja zvao
brate i pobro
bolje od mene znali
šta je bolje
za moje dobro

Dugo se
moje samopouzdanje
vucaralo po svetu
više drugima verujući
dok nisam shvatio
da su ga tešili lažući

Konačno se vratilo kući
da moje srce
željenim mirom razveseli
i neću mu više dati
da bilo gde krene bez mene
makar se svi prijatelji moji
na dvojicu sveli

Mira Jovanovic-meseceva rosa

Mira Jovanovic-meseceva rosa

Mira Jovanovic-meseceva rosa

ONA O NJOJ

Tiha je,

spava li u njenim nedrima,

nemir što umori njene belutke,

il’ nove tokove roni obalom?

Pospana,

skrivena ispod plašta izmaglice,

paperjastim injem se okitila,

tek na tren bljesne svoju nagost.

Proteže se,

pruža obalom svoja milovanja,

talas odbacuje, odvlači, uzima,

prisvaja slobodu, provlači se…

Mazno,

kao u zagrljaj pod luk mosta,

utiče svoje proticanje, nežna,

šaputava, miriše na jutro.

Putuje,

napijena snom, usnila ga u noči,

od koje je Mesec ukrala i tajnu,

skrila ju je u trenu, mog pogleda.

ONA, LIČI…

Tihi se žubor budi, teče…

spokojna u senci pruženih grana

umivenih rosom, suzama jutra okapane.

Razgovor tihi čujem, u duši se nemir stišava.

Ona…

prolazi, a nepokretna, obalom sputana

lomi svoju snagu od izvora

sakuplja i gubi…

Liči…

nekome ko živi, oslonac postaje

kome…?

Ostaje u trajanju svoja, istina…

Izgovori poput klade, valjaju se ka ušću

lepe uz sebe, odbačene…

Ona…

putuje uporna, nedodirljiva i neosvojiva.

Ona,

odbacuje i nedodir pogledom

zahvata, kao dlanom vodu da ispije

bistrine koje protiču, hladeći kamen

od koga je gradila svoje sklonište,

a sada usijane uzavrele reke plam

raspaljuje u kapima, od kojih je postala.

Ona,

odlazeći poneće ono što nije dala

i nije stvorila sebi put kojim će sebe

vratiti pogledima odsutnih, zaludnih,

godina na svom uzletištu ostavlja,

hrpu balasta kao što se zaboravlja

prekobrojan, nepotreban teret.

Ona,

nije putnik, nije slučajno tu…

postoji u jednoj sekundi pre odlaska,

kao bljesak pre nego udar groma,

oglašava kraj, početak novog

rađanja, praznog prostora u kome nema

reč da izgovori glasom, tek pokretom…

Ona… igra da bi živela…!

ONA

Kako na svom putu reka

ne postati

tiha lagana obali bliska

snagom svojom

biti vajarka oblika prolaznih

neponovljiva

a ipak ista imenom imenovana

da bi bila

prepoznatljiva ona koja putuje

trajanjem…

Šta čitam

Horhe Luis Borhes

(1899-1986)

GVOZDENI NOVČIĆ

Evo gvozdenog novčića. Pitajmo

oba suprotna lika i ona će biti odgovor

na uporno pitanje koje niko sebi nije postavio:

Zašto je čoveku potrebno da ga neka žena voli?

Da vidimo. U višim sferama se prepliću

četvorostruki svod koji drži potop

i nepromenljive zvezde planetarijuma.

Adam, mladi otac, i mladi Raj.

Veče i jutro. Bog u svakom biću.

U tome čistom lavirintu je tvoj odraz.

Opet bacamo gvozdeni novčić

koji je i čarobno ogledalo. Njegovo naličje je

niko i ništa i tama i slepilo. To si ti.

Oba gvozdena lika daju samo jedan odjek.

Tvoje ruke i tvoj jezik svedoci su neverni.

Bog je neuhvatljivi centar prstena. On

ne hvali niti kudi. Najbolje delo: zaborav.

Zašto te nisu hteli voleti?

U senci drugog tražimo svoju senku;

U ogledalu drugog svoje sopstveno ogledalo.

O krađi ili plagijatu

Tekst koji sam napisala i objavila na forumu

objavljen 14. januara 2010. u 22:48

http://poezija.6forum.info/t1858p30-igra-sa-reeima-mislima-i-snom

Pronađen na...

http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=237&t=5495&start=140

... post je izbrisan ali fotografija istog postoji!!!

"Tišina", osoba koja nema sposobnos ili ti dar dar da napiše ono što misli i oseća, kopira tuđe tekstove i objavljuje ih pod svojim nikom "Tišina".

Mesečeva Rosa

Mesečeva Rosa

TAJNA, ILI

Magla,

obavija sliku paperjastim dodirima,

mirisom skrivenog jutra te budi.

Snenom ti nudi svitanje, i željom

da poljub ti na usne spusti,

otvara vrata zracima Sunca!

Pesma,

ona koju su pod sjajem zvezda

ispevale ptice neusnule ljubavnice,

noč i zora svojim milovanjem.

Tiha je, kao da se boji svog pevanja,

traje u danu, u sjaju, u oku i osmehu.

Tajna,

budilica tvojih koraka, odlazeći

tragom nevidljivim a ipak…

ostaje na uzglavlju, čeka sigurna.

Tvojim povratkom će se roditi,

kao jedina istina, koja te vodi!