Ako...

DODIR

Dotaknem li sećanjem

onu tananu liniju prelaska,

da li će to biti…

početak novog, ili trajanje istog?

Prepliću se niti, koren čuvarkuće,

vezuju u čvorove neraskidive,

urasle u pokrive, utemeljili su se,

umesto krovova, cvetaju cvetovi.

Osvajaju bojom, mirisom, njišu se

u ritmu, pokretom mame, pozivaju,

nehajno nudeći sebe, gladnim se daju,

ništa ne uzimaju, u zalog svog trajanja.

U povratku vidim ono, postojalo,

trajalo, dotrajalo, nestalo, da li je?

KAO PROLEĆE

Osama, ona sama, osamljena,

u osami sedi nepomična, živa,

slika u oku oslikana bojama,

titravim svetlom, jutarnjeg Sunca.

Proviruje, viri, prikrada se

tiho, korak po korak,

s prstom na usnama, tišina,

treperi osmehom, nemirko.

Budi, probudi, razbudi,

prstima kao da notu bira,

izbira, prebira, drhtaje,

razigra, i ponese je…

Lako, poletno, prolećno,

liči, njoj nasmejano, obasjano,

na proplanku il’ na obali,

ne rekoh, tek ona sama…

Ruka, ruke, rukama primi

i pruži, ne onako kao što je dobila,

osvetli i osnaži, svojim dahom,

rascveta behar, beli veo jabuke.

NA OBALI

Predaje se, posustala

prostirku izatkanu

zelenim vezom izvezla je

izdanke mladica budućih

cvetnica da se rascvetaju

da rađaju plodove rumene

dečije obraze od igre vesele

njoj smehom da uzvrate

Sunce dok kupa reku

tone u krošnjama golim

a napupelim od snage

Ona je svojim dolaskom

daruje dodirom priziva

jutro cvrkutom ptica

u danu traje vredna

vezilja rasutih cvetnica

u dugoj senki se klanja

pružajući sebe kao zalog noči

krijući svoju tajnu

Ona prolećem prkosi

smelo i ako umorna

zaranja u talasu tišinom

prekriva se dok sanja

prikuplja snagu da može

jutrom pupoljke rascvetati.

ONA U VETRU

Visinama

krila poklanja.

Beskraj

pogledom umiva.

Suze neisplakane

Sunce ispija da bi ih rekom

vratilo

šumu vetra u letu uzvraća

zamahom snažnim

kao milovanja

da budi

uzajamnim dodirima opstaje

u vrletnim raskošima

rukom ni okom

nedosegnutim

vrhovima.

IME

Prošlo, nestalo, prestalo,

došlo, pristiglo, stiglo,

ostalo, stalo, neprestalo,

raspevano, opevano,

prepevano, ispevano,

peva, sneva, živi.

Oslikava, slika, priča.

Počinje rečima uvek istim

pokretom ruke pruženom.

Povlači liniju, beskraja.

Veruje, u zvuku da jeste.

Prvom udisaju odvajanja,

samovanja, prožimanja,

slobodovanja, putovanja,

plovidbom postojanja.

Glasa, glasnika radosnika.

Pod teretom nepokleknuto

postoji u suzi, smehu,

i traje kao izvor koji se budi.

Život!

Imenom, Pesma, imenujem ga!

Космогонија по Сорабу - Горан Иванковић

Снело јаје

Само себе.

У језеру

Првих вода.

У њем` дрема

Сварог Божји.

Уљушкава га

Златан сан.

Расту њему

Руке, ноге.

Три су главе

На све стране.

Ничег нема

Само јаје

Пуста јесте

Судба та.

Расте пупак

Очи снене.

Пробуди се

Силан Бог!

Крикну огњем

Триглав звони

Прсну јаје

У бескрај свој.

Свако парче

Златна звезда

И белањак

Млечни пут.

Гледа Перун

Краљ од муња

Мало стадо

Народ свој.

Међу њима

Човек стоји

Прав од правде

Звезда син.

Сораб му је

Силно име

И са Богом

Збори он.

Светло моје

Милост моја

Господару

Царе звезда

Реци своме

Поданику

Име Твоје

Наук Твој.

Од кога је?

Колико је?

Нек је слава

Царству Твом!

Сунца зрака

Обасја га

Сораба

Сина Твог.

На камену

Усекла се

Муње белег

Златна коб.

Чита Сораб

Чита народ.

Из ЈАЈЕТА

Беше све.

Ипак је прво било јаје па онда кокош.

У дане после Божића а на светог Стефана Јануара 9. 2012.

Мантра - Горан Иванковић

Има ли страха ?

Од немиле вечности

У срцу мом.

Кад ми душа у сутон зађе,

Кад затаји светло

У искри ока.

Кад се угаси

Што се упалити само једном може.

Да ли је то зебња,

Радозналост

Или нужност битисања

Што нагони моје мисли

На спрудове неистраженог царства.

Желим да верујем

У све оно, у шта сумњам.

Да је Бог онакав

Каквог га ја видим.

Птице лете

А ја желим бити птица.

Зашто Боже ја не могу да летим?

Можда ја јесам

Али Ти ниси по лику мом.

Сградио сам монаха у срцу

Челичим га одрицањем својим

Само незнам чега сам се одрекао.

Истине или лажи,

Добра или зла,

Чудновати су путеви Господњи.

15. нов. 2011.

ONA JE, ŽELJA

Uzdrhtala od dodira belih kristala.
Razigranih plesača, nečujne melodije,
titraja što ih vodi u zanosu igre.
Ustaje probuđena!
Slika svojim koracima trag i igra.
Prebira prstima ledene kapljice,
prosuto zrnevlje, priču čita.
Odlazi, neodlazeći.
Pod sjajem a u noči, ne sniva.
Razogrnula je svoje, sve je pružila,
čuti dok klize, otopljeni, sada njeni.
Rosni kristali.
Popiće ih žedna, oterati kletvu bačenu.
Rodiće svoje cvetnice, ukrasiće se vencem,
Ivanjskim cvećem ispletenim, i trajaće.

ONA U SNU

Kao da se u paperje uplela,

u beloj mekoj postelji zaspala.

Dahom se pritajila, zastala,

san usnuli da ne istopi.

Ledom se brani, ona pitoma,

teče, kao da je ponornica.

Živi u svom podzemlju,

ili je reka pod lednikom.

Tiha, umilna, mazna, lepotica

mekim dodirima obalu budi.

Doziva glasom, šumom talasa,

tesno joj je, želi se protegnuti.

Izvija se u belom plavetnilu,

bujna, željna, hladnih i bistrih

planinskih potoka da je napoje.

...jednosmjerni tragovi... - faraonn-Radovan Nedović

........moje cipele
me čekaju
i sanjaju budjenje
zaspale sjenke
od čovjeka
...moje stope u snijegu su ostale
i vode me da me ne vrate
a ti
prijatelju ili
brate
moraćete sami da vrata
otvarate...

претворићу се у брезу - Ljiljana Milosavljević dev. Pirić

машу ми

у пролазу

сваког дана

годинама

поглед у висину вуку

радују ме зими

белином грана

из песама

посекоше их једног дана

питао ме нико није

нема стабла

нема грана

суза одјекну тишином

претворићу се у брезу

написа песник

лептиру са пања

посекоше не једну

посекоше све

и ником ништа

свима ништа

VLADARKA

Zamah krila ponese je, sa litice.

Pogled nesputan, pomilova dolinu

senkom, kao rukom.

Naslućenim dodirom budi,

tiha i razotkrivena plovi u zracima,

sjajnim prahom joj posuta pera.

Bele glave kao mudra starica,

kraljica vetra nad planinskim vrhom ,

igra se, ponosna zavodnica,

u senci kralja, nebeskog plavetnila.

Nevidljive niti je isplela da u njima, traju.

ZIVOTNI PUT - Tomislav Popović

Svoj put vise ne sustizem.

Odlazi sve dalje i dalje od mene.

A zurim!

'Itam, kao i prije.

A put mi je sve duzi,

ili mi je korak sve kraci?

Zastanem;

da nisam mozda na tudjem putu.

Ne!

Svi moji putokazi su tu.

Tu su moje vrzine,

moji krajputasi,

moji vocnaci i livade.

Poznajem svoje travnate trotoare.

Evo i mene poznaju.

Pozdravljaju me u mimohodu,

iz dvorista, sa njive,

iz baste sa livade.

Daruju me osmesima,

kao da me dugo nisu videli.

Poitam brze!

Sve stane, samo put odlazi.

A ne znam kud.

Ka nekom cilju,

ili kraju?

Ako bezi od mene,

ka nekom cilju;

treba mi nova snaga.

A nje vise nema.

Ako zuri svom kraju;

Kako ostati na njemu sto duze?

Pokusacu.

Poitacu jos brze,

cilju ili kraju sve jedno.

Znam!

I cilj i kraj su moji.

Neznam samo,

koliko je jos put dug.

Konačno

Dugo je moja vera
lutala sama po svetu
spuštenih vedja
jer šta je mogla drugo
kada sam joj ja
okrenuo ledja

Dugo su mnogi drugi
koje sam od milja zvao
brate i pobro
bolje od mene znali
šta je bolje
za moje dobro

Dugo se
moje samopouzdanje
vucaralo po svetu
više drugima verujući
dok nisam shvatio
da su ga tešili lažući

Konačno se vratilo kući
da moje srce
željenim mirom razveseli
i neću mu više dati
da bilo gde krene bez mene
makar se svi prijatelji moji
na dvojicu sveli

Mira Jovanovic-meseceva rosa

Mira Jovanovic-meseceva rosa

Mira Jovanovic-meseceva rosa

ONA O NJOJ

Tiha je,

spava li u njenim nedrima,

nemir što umori njene belutke,

il’ nove tokove roni obalom?

Pospana,

skrivena ispod plašta izmaglice,

paperjastim injem se okitila,

tek na tren bljesne svoju nagost.

Proteže se,

pruža obalom svoja milovanja,

talas odbacuje, odvlači, uzima,

prisvaja slobodu, provlači se…

Mazno,

kao u zagrljaj pod luk mosta,

utiče svoje proticanje, nežna,

šaputava, miriše na jutro.

Putuje,

napijena snom, usnila ga u noči,

od koje je Mesec ukrala i tajnu,

skrila ju je u trenu, mog pogleda.

ONA, LIČI…

Tihi se žubor budi, teče…

spokojna u senci pruženih grana

umivenih rosom, suzama jutra okapane.

Razgovor tihi čujem, u duši se nemir stišava.

Ona…

prolazi, a nepokretna, obalom sputana

lomi svoju snagu od izvora

sakuplja i gubi…

Liči…

nekome ko živi, oslonac postaje

kome…?

Ostaje u trajanju svoja, istina…

Izgovori poput klade, valjaju se ka ušću

lepe uz sebe, odbačene…

Ona…

putuje uporna, nedodirljiva i neosvojiva.