BUDILICE

Utihnu dan, ućuta se veče.

Promiču tišinom budilice,

brojiš otkucaje starog sata.

Na zidu senka, igra se vetar,

granama Hrast, kao da diriguje.

Mesec nestaško provirio je,

zavesu sa prozora polako podiže.

Kao da ruka se pruža, nežno,

poput lahora, čelo ti hladi.

Zatvaraš oči, dah si pritajio,

osluškuješ, nadaš se koracima.

I gle, prolazi ulicom…

Pre stvarnosti rukom, kosu joj mrsiš…

Rasutu po ramenima, licu, ljubiš je tiho…

Na grudima ti diše, zaspala…

Sanja, ili se budi…

Ćutiš, zamišljaš, da si Mesec

zašao u sobu, njenu, gledaš kako spava.

Umoran putnik si što se prikrada,

postelji mekoj, ka snu i počinku…

Gordana Knežević - NA ZAPREPAŠĆENJE PESME

evo me

kotim na postelji Ponoć
u kući nenamirenog crnokrilog ognjišta

utihnula
s kamenom u zubima

da pognem glavu u oprostu mog glasa
koji je promenuo nevinost

evo me

gladne ruke da nahranim
crnom ravnicom prepelica i konja

na mestu gde moj otac
nadničarski grize prašinu

u ovom danu koji nestaje
i dobija izgled zaborava 

evo me

na samoj ivici straha od mraka
da praznujem bedom i nadom

da prosim u gladi i izobilju

da ćutim u snegu i ognju

da poreknem

da pljunem

da samu sebe dokažem

bosonoga na ledini
žrtvujem samonikli
bršljan oko gležnjeva

zatvaram oči i...

...uznemirilo se nebo...

RECEPT ZA SAN

Onako oko ponoći,

kada ti san nekud odluta.

Pogledom zaustavi Mesec,

zamisli da si njegov zrak.

Proviri kroz prozor,

obasjaj njenu rasutu kosu,

pomiluj je po obrazu,

dok ona spava…

Ponesi je u naručje,

privi je na grudi dok sanja,

oslušni kako mirno diše...

Tada polako zatvori oči,

kao kada ih ona ljubi,

i prepusti se, čaroliji sna!

NEPRIČE

Šapuću, pognutih glava

povezanih maramom.

Šarama utkani, cvetovi

rascvetani njišu se.

Šakama grubim, žuljevitim,

povezale su ih, umorne.

Žamore, onako u glas

razbijajući melodiju.

Žalopojke prosipaju iz pogleda

oborenog, stidnog, uplašenog.

Želju su odavno zaboravile,

svoju, tuđu, prate i proprate.

Okupljaju se onako usput,

do prodavnice za hleb i mleko…

Odlaze tamo žurno, radoznale,

upijaju reči, svojima ih okite.

Otkrivaju uprkos obećanju,

na sledećem uglu ih sejući.

Reči, reči, prosipaju…

ne kao čašu vode za sreću.

Reči šire, dodaju i zaboravljaju,

stvaraju priču iz priče.

Reči, neprepoznatljive onima,

onima od kojih su potekle.

ZAVEŽLJAJ

Htela sam odavno, u vreme prvih cvetova.

Dok su sokovi plavili, nabreklim izdancima.

Kada je pčela nadletala gladna, nad laticama.

Crvena majska ruža, provirila je preko ograde.

Znatiželjna i nestrpljiva, širila je svoj miris.

Bagrem je još stidljivo otvarao pupoljke.

Spremala se prava gozba, slasnih tučkova.

Sokak je bio tada tih, osluškivao je…

Kaldrmom su odzvanjali koraci, i htela sam…

Ono veče, dok je Mesec kao u smešak, izvio svoj luk.

To veće sa svim zvucima koji su bili prisutni…

Ipak nisam, ponela sam tek reči, reči upakovane…

Onako na brzinu sam njih, ne birajući dohvatila.

Sačuvala u jednom zavežljaju, izvezenoj marami.

Mira Jovanović

Oslikala-Mesečeva rosa-Mira Jovanović

Oslikala-Mesečeva rosa-Mira Jovanović

Mira Jovanović

Oslikala-Mesečeva rosa-Mira Jovanović

Oslikala-Mesečeva rosa-Mira Jovanović

Oslikala-Mesečeva rosa-Mira Jovanović

PROTIV TIŠINE

Ne bih ja to tako, ali…

Reč po reč, nasta ceo niz.

Taman pomislim da će nekako,

onako kao kada je suša, da presuše.

One se ne predaju, kuljaju,

onako sređene a na izgled,

kao da su u neredu, haotične…

Dolaze nepozvane, iznenada,

probijaju se ne priznajući poraz.

Nekako su, kao, nežne, nejake…

uporne i složne, one opstaju.

Pokušam da ih zadržim…

izgubim bitku, predam se.

Zapravo, ne bih ja to baš tako…

Ali, one naviru kao lava,

prelivaju se, krčeći sebi put.

Gase se u sopstvenom moru,

uvek u tački ključanja,

one reči koje ja ne bih…

Oživela, izgovorila, potpisala,

napisane su, i neka su… izgovorene!

U sećanju je

Ptice su bele poletele

Akaciju nadleću u krug

Lahori nežni, milovanja ne skrivaju

Iskradaju se talasima iz zagrljaja

Ćurlikom se ptica javlja

Kao da poziva pogled sa visine

Ogleda se nebo u kapljici vode

Jezero je ukrasilo svojim likom

Eh, kako je s večeri, uz obalu tiho
Zalazak Sunca kada prospe svoje boje
E, još kada se sumrak pod hrast stari skloni
Razgrnu se veće, otkri svoje čari
Oslika ih slikar il’ to more, svoj zalog ostavi?

P(kao)očetak

Put koji me vodi,

prolazim tišinom ogrnuta.

Pogledom uprtim u daljinu,

presečenom linijom neverovanja.

Ponesena u naručju,

prigrljena rukom nejakom.

Podižem svoje darovanje,

prosipam kao zrnevlje.

Pticama gladnim za hranu,

poneće je ptićima u gnezdo.

Pletenice ću rasplesti,

pusta, će se zarumeneti.

Procvetaće makovi,

praskom čobanskog bića.

Probudiće se stado,

pahulje prošaraće vidokrug.

Polje će ruke nejake,

posejati dobrim i snagu vratiti.

Prepoznati mir mog hodočašća,

prošlosti, ka budućnosti idem. 

PRAZNE REČI

… kaže ona njemu, ali…

on, sve polako, a to,

što ona govori, ma daj…

mlati praznu slamu…

Prosula je vodu za njim,

kažu, dobro je, za sreću.

Vezala mu je čvor

na maramici, da se seti.

A onomd, vratio se,

da, vratio se i pita je:

„Je li, a što mi je ovo…“?

E, i tako svaki put…

Krene da priča,

sve onako iz okolo,

upetlja se ko pile…

Komšija ne pita, mudruje…

Ore, ore tuđu njivu,

onako, svake godine po malo,

njemu raste, širi se…

A onaj njen: „Ta mani ga…“

„Ta mani ga…“

Tako, godina po godina…

sve manje ima šta za uzorati,

posejati, sa polja pokupiti…

Eh, kako je krenulo…

na svom polju će biti, nadničari!

MIMIKRIJA

Vešto se krijete iza osmeha
odeveni u odore klovna
iscrtali ste suzu koja klizi
a nepomična je kao straža
čuva Vas i Vašu sujetu
ne da joj da pomoli glavu
dok tamnuje i oblikuje 
slatke reči kojima se krasite
mašete njima ispred sebe
postavljate njihovo lažno
iskrivljeno značenje
sebe ističete kao pokornog
smernog dobronamernog
da li ste to
znate li sebe da prepoznate
ili ste nevešto upali u zamku
koju ste postavili onima,
onima koji jesu
sve ono što Vi niste…
…pretvaranje je uzaludan trud…

Noć,

umiva se kapljicama toplim

prosutim milovanjima zatečena

privija se i daje u talasima

gubeći svoju moć da vlada

ona,

krijući se oblacima ogrnuta

skriva svoje obličje i želju

da se raspuštene kose preda

da se obruši kao ptica

nema,

tek šum proticanja nju prati

izdaje je bljesak ukraden

zanosan miris kojim je proleće

probudilo život na njenim obalama. 

Ako...

DODIR

Dotaknem li sećanjem

onu tananu liniju prelaska,

da li će to biti…

početak novog, ili trajanje istog?

Prepliću se niti, koren čuvarkuće,

vezuju u čvorove neraskidive,

urasle u pokrive, utemeljili su se,

umesto krovova, cvetaju cvetovi.

Osvajaju bojom, mirisom, njišu se

u ritmu, pokretom mame, pozivaju,

nehajno nudeći sebe, gladnim se daju,

ništa ne uzimaju, u zalog svog trajanja.

U povratku vidim ono, postojalo,

trajalo, dotrajalo, nestalo, da li je?

KAO PROLEĆE

Osama, ona sama, osamljena,

u osami sedi nepomična, živa,

slika u oku oslikana bojama,

titravim svetlom, jutarnjeg Sunca.

Proviruje, viri, prikrada se

tiho, korak po korak,

s prstom na usnama, tišina,

treperi osmehom, nemirko.

Budi, probudi, razbudi,

prstima kao da notu bira,

izbira, prebira, drhtaje,

razigra, i ponese je…

Lako, poletno, prolećno,

liči, njoj nasmejano, obasjano,

na proplanku il’ na obali,

ne rekoh, tek ona sama…

Ruka, ruke, rukama primi

i pruži, ne onako kao što je dobila,

osvetli i osnaži, svojim dahom,

rascveta behar, beli veo jabuke.

NA OBALI

Predaje se, posustala

prostirku izatkanu

zelenim vezom izvezla je

izdanke mladica budućih

cvetnica da se rascvetaju

da rađaju plodove rumene

dečije obraze od igre vesele

njoj smehom da uzvrate

Sunce dok kupa reku

tone u krošnjama golim

a napupelim od snage

Ona je svojim dolaskom

daruje dodirom priziva

jutro cvrkutom ptica

u danu traje vredna

vezilja rasutih cvetnica

u dugoj senki se klanja

pružajući sebe kao zalog noči

krijući svoju tajnu

Ona prolećem prkosi

smelo i ako umorna

zaranja u talasu tišinom

prekriva se dok sanja

prikuplja snagu da može

jutrom pupoljke rascvetati.

ONA U VETRU

Visinama

krila poklanja.

Beskraj

pogledom umiva.

Suze neisplakane

Sunce ispija da bi ih rekom

vratilo

šumu vetra u letu uzvraća

zamahom snažnim

kao milovanja

da budi

uzajamnim dodirima opstaje

u vrletnim raskošima

rukom ni okom

nedosegnutim

vrhovima.

IME

Prošlo, nestalo, prestalo,

došlo, pristiglo, stiglo,

ostalo, stalo, neprestalo,

raspevano, opevano,

prepevano, ispevano,

peva, sneva, živi.

Oslikava, slika, priča.

Počinje rečima uvek istim

pokretom ruke pruženom.

Povlači liniju, beskraja.

Veruje, u zvuku da jeste.

Prvom udisaju odvajanja,

samovanja, prožimanja,

slobodovanja, putovanja,

plovidbom postojanja.

Glasa, glasnika radosnika.

Pod teretom nepokleknuto

postoji u suzi, smehu,

i traje kao izvor koji se budi.

Život!

Imenom, Pesma, imenujem ga!

Космогонија по Сорабу - Горан Иванковић

Снело јаје

Само себе.

У језеру

Првих вода.

У њем` дрема

Сварог Божји.

Уљушкава га

Златан сан.

Расту њему

Руке, ноге.

Три су главе

На све стране.

Ничег нема

Само јаје

Пуста јесте

Судба та.

Расте пупак

Очи снене.

Пробуди се

Силан Бог!

Крикну огњем

Триглав звони

Прсну јаје

У бескрај свој.

Свако парче

Златна звезда

И белањак

Млечни пут.

Гледа Перун

Краљ од муња

Мало стадо

Народ свој.

Међу њима

Човек стоји

Прав од правде

Звезда син.

Сораб му је

Силно име

И са Богом

Збори он.

Светло моје

Милост моја

Господару

Царе звезда

Реци своме

Поданику

Име Твоје

Наук Твој.

Од кога је?

Колико је?

Нек је слава

Царству Твом!

Сунца зрака

Обасја га

Сораба

Сина Твог.

На камену

Усекла се

Муње белег

Златна коб.

Чита Сораб

Чита народ.

Из ЈАЈЕТА

Беше све.

Ипак је прво било јаје па онда кокош.

У дане после Божића а на светог Стефана Јануара 9. 2012.